temefiduc

(FOTO) POGLEDAJTE FOTKU KOJU JE ZAHAROVA OBJAVILA NA FEJSBUKU: Ovako izgleda kad se sastanu Dačić i Lavrov bez kravate, a šta je tek na stolu...

❤️ Click here: Volite milf? ovo je fejsbuk stranica za upoznavanje bogatih ?ena! (foto)

Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja. Mare pre 835 dana i 9 sati Prica je jednostavna ali jako. Međutim, to nisu tek sunčani dani seoske idile. Spreman je bio da ispuni bilo koje njihove zahteve.

Neophodno je imati soli u glavi. Miladin pre 1124 dana i 11 minuta Koliko sam ja skontao, u NS je generalno tesko prici Novosadjanki, zbog stava, ponasanja, jer nismo svi Ricard Gir, nismo situirani itd. To ti je danas ogroman minus. Ovo je krajnje zbrkana knjiga s glavnom ličnošću koja se nigde ne pojavljuje.

Evo kako su Srpkinje reagovale kada ih je stranac pitao za poljubac na ulici (VIDEO) - Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

Foto: 24 sata Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest. Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo — onda mora biti da sam sličan čoveku. Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi — od najvećeg, do najmanjeg — kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu. Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao. I opet smo mu oprostili. Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete. Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi — od najvećeg, do najmanjeg — kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život. Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava. Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše. Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto — u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje. Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa. I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak. Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima. Zatim su me odveli na još gore mesto — u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje. Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume. Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi. Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja. Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče? Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava? Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde. Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa. Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima. Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina. Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo. Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju. Empatija i uteha su retke među životinjama. Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi. Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona. Ne nose redne brojeve i nemaju prolazna vremena, iako se neki od njih mogu više pohvaliti odličnim startom a drugi izvanrednim finišom. Ko god bi ovde uzeo ulogu sudije dobio bi težak, Sizifov posao. Kako god, na svakoj od lista najboljih reditelja svih vremena, koja je uprkos svemu bila napravljena, Luis Bunjuel zauzimao je jedno od vodećih mesta, spokojno ušuškan između velikana kao što su Felini, Orson Vels, Bergman, Tarkovski, Godar, Kurosava… Veliki Alfred Hičkok išao je dotle da ga proglasi najvećim filmskim autorom, otvoreno mu zavideći na veštini čitavog života. I zaista, Bunjuelovi filmovi nisu od onih koji se konzumiraju sa uživanjem. Često sablažnjive scene i morbidne šale u njegovim filmovima izbacuju gledaoca iz stanja udobnosti i teraju ga da se zamisli nad stvarima koje se obično uzimaju zdravo za gotovo. Studirao je najpre prirodne nauke, zatim inžinjering, da bi se konačno prebacio na filozofiju. Za vreme Frankove fašističke vladavine Bunjuel odlazi u Pariz i tu postaje jedna od vodećih figura nadrealističkog pokreta. U to vreme imao je i velikih uspeha u amaterskom bavljenju boksom. Bunjuel je imao strogo jezuitsko obrazovanje koje ga je proganjalo čitavog života i ostavilo traga i na njegovom stvaralaštvu, pre svega kroz opsednutost temom religije i sklonosti ka subverzivnom ponašanju kako njegovih likova tako i njega samoga. Filmovi Mlečni put, Nazarin, Simon pustinjak i drugi direktno su razračunavanje sa katoličanstvom i religijskim dogmama gde Bunjuel kombinuje ozbiljnost i podsmevanje na čudan način tako da su ti filmovi bili najpre zabranjivani a zatim nagrađivani od strane crkve. U svom bogatom opusu Bunjuel je zahvatio i nadrealistički filmski eksperiment kao i melodramu, i socijalno angažovane komedije kao i postmodernističi umetnički film. Sa druge strane, svojim stalnim promenama mesta stanovanja i snimanjem filmova širom sveta Španija, Francuska, Meksiko, SAD doveo je u pitanje značaj nacinalne kinematografije kada se govori o umetničkom filmu. Ti napadi su istovremeno puni humora i gađenja pa je evidentno da Bunjuela buržoaski način života istovremeno i zabavlja i tera na pobunu. Takođe, i opsednutost temom buržoazije jeste rezultat toga da dobri maniri koji karakterišu ovu klasu mogu biti ostvareni jedino konstantnim potiskivanjem želja i prave ljudske prirode. Već rano, u Bunjuelovom drugom filmu pod nazivom Zlatno doba imamo protagonistu koji udara šamar starijoj ženi zbog toga što ga je usipala pićem i šutira slepca kako bi umesto njega uzeo mesto u taksiju. Bunjuelov stilski manir je nadrealistički, logika sna, šokantni prizori, morbidni humor, apsurdne situacije, a on je primenjen na jedan određen krug tema koje ga okupiraju i stalno se provlače tako da neki kritičari govore o Bunjuelovom tematskom svetom trojstvu: samozadovoljnost buržoazije, religijsko licemerje i patrijarhalni autoritet. Međutim, privatno je Bunjuel uživao u blagodetima klase koju je ismevao i napadao, sam bio dobro odgojeni katolik iako se zahvaljivao Bogu što je ateista i živeo u braku u kom je zauzimao stav pomalo tiranske figure muškarca koji je glava porodice. Svojim umetničkim angažmanom podrivao je upravo ono što je praktikovao i u čemu je uživao u svom privatnom životu. Paradoksalno možda, ali ova činjenica upućuje na suštinski problem buržoaskog mentaliteta kao nečega što se nameće kao nužnost i kao bolest jedne civilizacije a što sa druge strane čini Bunjuelove filmove autorefleksivnim i otvara pitanja interesantna psihoanalitičarima. Luis Bunjuel umro je 1983. Za sobom je ostavio bogato delo u kom se izdvajaju naslovi: Andaluzijski pas, Zlatno doba, Zaboravljeni, Viridiana, Isterivanje anđela, Dnevnik sobarice, Lepotica dana, Tristana, Mlečni put, Diskretni šarm buržoazije, Fantom slobode, Taj mračni predmet želja. Nagrađivan je na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji. Dobijanje Oskara smatrao je vrhuncem moralne degradacije za jednog umetnika ali ga je ipak dobio. Njegov film Diskretni šarm buržoazije poneo je nagradu za Najbolji strani film 1972. U prvom planu filma jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju, počev od prvih kadrova filma. Za ove situacije jednostavno ne postoji adekvatno objašnjenje — svaka sledeća je apsurdnija od prethodne, i ma koliko se trudili da pronađemo objašnjenje ili smisao u svakoj pojedinačnoj situaciji, čini se da toga nema. Sve one izgledaju kao upadi, prodiranja u fino uređeni društveni svet grupe buržuja — a upravo je večera kao posebni oblik ceremonije u visokom društvu najviši izraz ove uređenosti, ovog dobro struktuiranog poretka. Upravo su ove dve glavne osobine apsurdnih situacija — njihova pojedinačna nesupstancijalnost, odnosno nemogućnost pronalaženja njihovog značenja u njima samima, i intruzivnost u dobro uređeni poredak — ono što apsurdne situacije konstituiše kao lakanovsko Realno, nasuprot Imaginarnom i Simbolnom, gde su sva tri elementi strukture stvarnosti iz perspektive lakanovske pshioanalize. Osim toga, u filmu je ključan i ideološki karakter večere, uzevši u obzir ulogu večere u životu privilegovanih klasa kao trenutka u kome ne samo što se prikazuje raskoš njihovih privilegija, već dolazi i do ispoljavanja društvenog identiteta koji pripadnici te klase dele. Ipak, ispod tog identiteta, ispod te društvene maske, persona-e u klasičnom smislu, nalazi se drugi identitet koji se otkriva tek kada se njegovi nosioci nađu u apsurdnim situacijama. Napokon, tematika snova je ovde nezaobilazna, kao i njihova uloga u životu ove grupe buržuja. Dakle, apsurdne situacije kao upadi Realnog, ideološki karakter večere i značenje snova jesu tri glavne tačke na kojima ću zasnovati svoj tekst. Već ovde vidimo da buržuji deluju pomalo zbunjeno — pitaju se zašto sto nije postavljen, a prošlo je osam; nisu sigurni da li da u potpunosti odustanu od dogovora ili da odu na drugo mesto itd. Neobična situacija u kojoj su se našli narušava njihove ustanovljene odnose i oblike ponašanja, planove i dogovore, što je tek nagoveštaj osnovne karakteristike apsurdnih situacija. Potom svi zajedno odlaze u restoran, ali nalaze da je vlasnik restorana umro i da mu se telo, unutar kovčega, nalazi u glavnoj prostoriji restorana, ali, uprkos tome, osoblje restorana je voljno da ih usluži, a šef sale im obećava i odličnu večeru, bez obzira na to što je mrtvac u istoj sobi, mada skriven od očiju buržuja paravanom. I ovde se modusi ponašanja remete neočekivanim neprijatnostima. Pitanje je, zašto ove situacije nazivamo apsurdnim, neobjašnjivim? U slučaju mrtvaca u restoranu, nižu se pitanja: otkud on tu, zašto pogrebna služba nije došla po njegovo telo, zašto je restoran otvoren uprkos nesrećnom događaju? Na ova pitanja nema odgovora zato što su sama pitanja apsurdna, ili bar nema smislenog odgovora. Ukoliko pokušamo da ga pronađemo, to će biti nemoguće i zapašćemo u nerešive protivrečnosti. Slično je i sa kasnijim situacijama — primera radi, sa nestašicom čaja, kafe i mleka u kafeu ili sa ulaskom vojnog bataljona u kuću Senešalovih, trenutak nakon što je večera konačno otpočela ili, pak, situacije u kojoj Teveno zatiče svoju ženu kod Akoste. I tu se nižu slična pitanja koja ukazuju na apsurdnost i inherentnu nemogućnost smislenog i, uslovno rečeno, logičnog odgovora: kako to da nema čaja, kafe i mleka? Koliko je to gostiju bilo da svega toga nestane? Ili, kakvi su to vojni manevri koji se odigravaju u sred Francuske? Kakav je to običaj da pukovnik sa čitavom četom svrati na večeru? Ili: kako to Teveno tako staloženo i smireno reaguje na činjenicu da mu je žena kod Akoste i odlazi da je čeka kod automobila? Šta nam govori ova inherentna nemogućnost smislenog, logičnog odgovora? Šta je suštinski pokušaj davanja odgovora na ovo pitanje, pokušaj traženja smisla u ovim intruzijama? Na ovo pitanje je, za razliku, moguće odgovoriti, ali da bismo to učinili, referisaćemo na trodelnu strukturu stvarnosti lakanovske perspektive — podelu na Imaginarno, Simbolno i Realno. Ovu podelu je najbolje ilustrovati primerom bilo koje društvene igre: Simbolno je element strukture stvarnosti koji zahteva da bude pravila, ali pravila uopšte, ne konkretnih pravila x ili y za taj nivo pobrinuće se simboličko, o čemu će biti reči malo kasnije. U tom smislu, Simbolno određuje formu, ono daje formu koja mora biti forma pravila, ma kakva ta pravila bila — simboličko ispunjava formu sadržajem, konkretnim pravilima x ili y — dakle, u primeru sa društvenim igrama, Simbolno zahteva uređenost pravilima. Imaginarno su ovde imena figura i njihov fizički oblik, ali ne samo to — ukoliko smo Simbolno odredili kao apstraktnu formu pravila, Imaginarno se tiče sadržaja u svim njegovim oblicima. Lako bi bilo zamisliti igru u kojoj postoji uređenost pravilima, ali su svi sadržaji zamenjeni u odnosu na prethodni sadržaj. Napokon, Realno je ovde kontingentno na ovo ću se vratiti malo kasnije — inteligencija igrača ili neki događaj koji bi mogao da poremeti igru ili da je u potpunosti prekine, dakle, nešto što ne pripada simbolnom poretku, ali nije ni Imaginarno. Simbolno je pre svega, ali ne samo, lingvistička kategorija, stvar jezika. Simbolni poredak se sastoji iz pravila, i onih kojih smo svesni i kojih nismo, a koja moramo pratiti baš kao i pravila u društvenim igrama da bismo mogli da komuniciramo sa drugima, odnosno da se preko te komunikacije konstituišemo kao subjekti opet, kao što su figure u društvenim igrama konstituisane preko pravila. Očigledno je da komunikacija i pravila komunikacije predstavljaju nešto što je poput druge prirode svih nas, nešto bez čega ne možemo — drugim rečima, i mi smo uhvaćeni u simbolnu mrežu, kao i sve ostale stvari koje tu smeštamo. U smislu u kome nas to određuje, jesmo — simbolnom poretku kao velikom Drugom, koji može biti otelotvoren, npr. Koja je razlika između simbolnog i simboličkog, s obzirom da ova dva termina zvuče slično? Ovde je zanimljiva prva pojava biskupa u filmu, koji dolazi kod Senešalovih kako bi postao njihov baštovan. Dok simbolni poredak podrazumeva simbole koji su u vezi samo sa drugim simbolima zahteva apstraktnu formu , simbolizacija o kojoj ovde govorimo, koja je simbolička, u vezi je sa stvarima. U tom smislu, moglo bi se reći da sveštenik nije sveštenik zato što poseduje neke esencijalne osobine koje ga određuju kao sveštenika, već zato što je tako prepoznat od drugih subjekata. Hipotetički, kada bi svi subjekti prestali da svešteničku odoru prepoznaju kao pripadnost crkvenim redovima, sveštenik više ne bi bio sveštenik. Kada se ne bi ponašali po propisanim pravilima i ne bi zauzimali te društvene funkcije, ne bi bili to što jesu. S druge strane, njihova imena, prošlost, fizički izgled ili boja glasa jesu ono Imaginarno, i mogli bismo zamisliti da izgledaju potpuno drugačije i imaju druga imena, pa da opet budu grupa buržuja koja uporno pokušava da večera ali joj ne polazi za rukom. Ipak, Imaginarno nije slučajno, nije proizvoljno, već je, strukturalno gledano, determinisano Simbolnim. Koja je uloga Realnog u svemu ovome? Realno nije nešto eksterno simbolnom poretku što je supstancijalno i pozitivno postoji, neka opipljiva stvar, već se nalazi u središtu samog poretka — ono je njegov nedostatak, ono je istovremeno višak, u smislu da izmiče simbolizaciji, i manjak, u smislu da je posledica nekoherencije, nesavršenosti i nedostataka samog poretka. Tako Realno u isto vreme i proizvodi ali je i proizvedeno — ne samo što remeti simbolni poredak i unosi pomenute nedoslednosti, nepravilnosti i konflikte u njega, već je proizvod upravo tih nepravilnosti i konflikata, odnosno nemogućnosti simbolizacije. Ovo direktno sledi iz boljeg pogleda na apsurdne situacije. U isto vreme, one remete simbolnu stvarnost subjekata i tako proizvode niz posledica tamo gde vrše svoj upad odnosno, gde Realno vrši svoj upad — buržuji opet ne mogu da večeraju zbog vojske ili ih misteriozni nestanak Senešalovih tera u beg pošto misle da je u pitanju policijska racija, time efektivno upropašćujući sebi priliku za ručak. Tako je odnos Realnog i Simbolnog dijalektički odnos — Realno je proizvod Simbolnog, jer sama manjkavost poretka uzrokuje nemogućnost simbolizacije Realnog, ali takođe uslovljava Simbolno jer zauzvrat biva uzrokom te manjkavosti. Treba napomenuti još jedan aspekt nepostojanja Realnog — ono ne mora da se desi, ne mora da ga ima bilo kako osim kao uzroka nereda u poretku. Poput traumatičnog događaja koji se identifikuje kao traumatičan tek onda kada se prepozna kao uzrok simptoma, Realno se retroaktivno prepoznaje kao Realno tek nakon distorzije ili ponavljanja poput ponavljanog neuspeha večeranja koju unosi u simbolni poredak. Tako u filmu, situacije se ne definišu po sebi — prepoznajemo ih kao apsurdne, odnosno lakanovski Realne, tek po posledicama koje imaju. Ako smo Realno konstituisali istovremeno kao manjak i kao višak, ono ne može a da nas ne podseti na objet petit a: isto kao što Realno ne mora da postoji da bi imalo posledice, da bi bilo efikasno, tako i objet petit a ne postoji, ono je manjak, praznina u simbolnom poretku, praznina u kojoj je simbolizacija izostala. Istovremeno, ono je i višak, i to višak jouissance-a. Ako smo stavili znak jednakosti između Realnog i apsurdnog, postaje jasno da samo teorija koja rukuje pojmovima poput Realnog, objet petit a i jousissance-a, pojmovima koji istovremeno jesu i nisu, kojoj su inherentne naizgled apsurdne konstrukcije može da adekvatno analizira i bavi se apsurdnim situacijama — ali ne tako da se stvara novi apsurd, kao u filmu, već se dobija jedna drugačija vrsta racionalnosti. Kuvanje i ideologija Pošto smo ustanovili objasnili funkcionisanje simbolnog poretka, očigledno je da večera uzeta u širem smislu, kao obred jela ima vrlo važno mesto u poretku. Nije slučajno što baš buržoazija pokušava da večera tokom celog filma — u životu viših klasa, večera nikad nije samo večera. Postoji još nešto u vezi sa njom što joj daje posebnu važnost. Kada buržoazija večera, sama hrana nije bitna — to je prilika da se razgovara o mnogo unosnijim stvarima, poslovanju, političkim prilikama itd. No, na funkciju fetiša ovde ćemo se vratiti malo kasnije. Ovde je uputno referirati na Levi-Strosov semiotički trougao hrane, odnosno na tri načina pripreme hrane koji označavaju odnos prirode i kulture: sirova hrana kao ono što označava prirodu, pečena kao ono što označava kulturu i civilizaciju, i kuvana kao posrednik između dve suprotnosti. Čitav odnos označava suprotstavljanje prirode i kulture, prirode i civilizacije, odnosno prirode kao neproizvedene i istorije kao proizvedene, u određenom smislu. Pošto je odnos prirode i istorije predmet skoro svake ideologije a naročito filozofije kao najvišeg oblika ideologije, da se poslužimo Marksovim rečima , možemo da zaključimo da su svaki doručak, svaki ručak i svaka večera stvar ideologije, da taj obred, uredno smešten u simbolni poredak, nikako nije običan, stvar svakodnevnice. U tom smislu, kada buržoazija sedne za sto da obeduje, onda ona uživa u jednom buržoaskom obedu koji je do kolena u ideologiji. Pitanje je: u kojoj ideologiji? Ako dalje sledimo Marksa i potvrdimo da su vladajuće ideje jednog društva u jednom periodu ideje njegove vladajuće klase, onda je jasno da je večera do kolena u vladajućoj ideologiji. Večera ima svoja pravila i u tom smislu je potpuno smeštena unutar simbolnog poretka. Ne stiče li se takav utisak direktno iz filma? Kada naša grupa buržuja sedne za sto, ona bira sa ukusom, vrlo probrano na primeren način; kada pije martini, pije ga gutljaj po gutljaj, kako je primereno. Drugim rečima, da bi se propisno konzumirala hrana i piće, potrebno je obrazovanje, odnosno tretman i način života rezervisan samo za privilegovane. Možemo da zamislimo da se buržuji redovno sastaju u pokušaju da večeraju i da postaje svojevrsnom tradicijom, a tradicija se pojavljuje tamo gde postoji odsustvo institucija, odsustvo zakonske regulacije. Rituali su pokušaj da se nadoknadi nedostatak pomenutog — kao u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, pa i ovde, gde se nakon raspada institucija zarad slobodnog protoka kapitala osvežavaju rituali — verski, sekularni, lični itd. Ni sam film nije daleko od te asocijacije — korumpiranost ambasadora Akoste i njegovih saučesnika u švercu drogom implicira odsustvo regulacije, baš kao i vojne vežbe u sred grada, sa vojskom koja nepozvana upada u kuću, pritom slobodno pušeći marihuanu. U tu svrhu, buržuji pokušavaju da svojim ritualima, ovde konkretno ritualom večere, zamene odsustvo institucija i odbrane svoje uređene živote od nasrtaja deregulacije. Vratimo se sada na fetišistički karakter večere. Fetiš po pravilu služi da bude nadoknada manjku, nečemu čega nema — on predstavlja neprestanu potragu za pravim objektom želje, za objektom koji nikad neće moći da bude zadobijen. Nameće se pitanje manjka: ako fetiš služi da prikrije manjak, onda on prikriva manjak — čega? Kada se odigravaju upadi Realnog, kada dolaze do izražaja pukotine i nekoherencije u simbolnom poretku, dolazi i do pukotina i nekoherencija u Simbolnom u odnosu na buržuje — od finih, uzornih subjekata građanskog društva buržuji postaju zbunjeni, odbacuju svoje manire i ponašaju se drugačije nego pre. Možda se baš u ovome krije diskretni šarm buržoazije — moraju nas šarmirati svojom sposobnošću da se indiskretno i neprimereno izvuku iz svake neprijatne situacije da bi nakon toga povratili prisebnost i nastavili po starom — diskretno i primereno. I taman kad pomislimo, u sceni u kojoj u kuću upadaju naoružani teroristi, da je s buržujima gotovo i da ovoga puta neće moći da izbegnu smrtonosni susret sa Realnim, ispostavlja se da je to bio Akostin san, nakon čega se sve vraća u normalu. Ovde možemo da pokušamo da primenimo pojam persona-e u antičkom smislu. U antici je taj izraz označavao društvenu ulogu koju je pojedinac preuzimao na sebe; vremenom je taj izraz počeo da označava ličnost, individuu, neponovljivost i vlastitost svakog od nas, tj. Od identifikacije društvene uloge, pojam je počeo da označava naročitu vrstu individualnosti koja je došla do izražaja u periodu uspona buržoazije na mesto vladajuće klase. Ipak, ovo je lažni trag, jer je ispod maske otkriva pozitivna egzistencija, otkriva se da nečega ima, što je u direktnoj suprotnosti sa stavom da buržuji pokušavaju da večeraju zato što je večera fetiš koji prikriva manjak, pošto se ovde otkriva da manjka nema. O čemu se zapravo radi? Što se buržuja kao pojedinaca tiče, njihova promena ponašanja ne otkriva ništa drugo do nekoherencije u simbolnom poretku. Fetiš služi da prikrije manjak — fetiš je uvek zamena za originalni objekt želje koji je izgubljen i koji se ne može povratiti, ali uprkos tome, želja ne jenjava i potraga za objektom želje se nastavlja, kao što je već rečeno. Zato buržuji uporno i pokušavaju da večeraju, jer su potaknuti željom za nedostižnim objektom želje. Međutim, večera je nemoguća — same pukotine u simbolnom poretku stvaraju upade Realnog i zato, hipotetički, ako buržuji pokušaju da večeraju stotinu puta, desiće se stotinu apsurdnih situacija. Time večera postaje začarani krug — nemoguća je, ali to ne sprečava buržuje da pokušavaju da večeraju. Drugim rečima, fetiš je S, odnosno označitelj manjka u Drugom, označitelj manjka u simbolnom poretku, tj. Takođe je i označitelj objet petit a, nedostatka, praznine u simbolnom poretu. Apsurd je nužan — buržoazija ne može bez njega. Na taj način se čini da je upornost s kojom buržuji pokušavaju da večeraju u vezi sa njihovom šarmantnom veštinom bega iz svake neprijatne situacije — ako je apsurd nužan, onda je nužan i ovaj šarm indiskretnog izvlačenja iz situacije; paradoksalno, da bi se desio svaki sledeći apsurd, neophodno je da buržuji budu sposobni da se vrate na staro, a sposobni su za to upravo zahvaljujući neuništivom Realnom koje iznova i iznova prodire u simbolni poredak. Simbolnost snova Naposletku, treba se pozabaviti temom snova koji preovladavaju u, provizorno rečeno, drugom delu filma. Tematika snova nije retka u nadrealizmu, a Bunjuel joj je ovde posvetio dužnu pažnju. Iako izgleda da su snovi besmisleni kao i apsurdne situacije, ukoliko ispratimo dosadašnju liniju misli, videćemo da film ima i ovde mnogo toga da nam kaže. Kada se podigne pozorišna zavesa i prekine ih ponovo u večeri, najupečatljivi je momenat šaptača koji im govori tekst koji treba da izgovore. Upravo šaptač igra ulogu velikog Drugog, simbolnog poretka, koji subjektima govori šta da govore i šta da rade; s druge strane, i publika istovremeno igra ulogu velikog Drugog — ona je poput kriterijuma pred kojim se moramo dokazati ili doživeti sramotu. Nije li Senešalova reakcija — preznojavanje i zbunjenost, odnosno strah od nestanka na dubljem nivou — upravo ono što bi nam se desilo kada bismo sutra naprasno zaboravili jezik kojim govorimo i bili onesposobljeni da komuniciramo sa drugima unutar poretka? Kada pojedini buržuji počinju da odlaze i odbijaju da ispune zadatu ulogu, publika negoduje i odbacuje ih — da je moguće odbiti zadatu ulogu u simbolnom poretku, bili bismo odbačeni. Ukoliko bi se to desilo, prestali bismo da budemo subjekti — drugim rečima, prestali bismo da budemo ljudi. Ipak, otelovljenje Drugog ukazuje na još jednu osobinu simbolnog poretka — na njegovu ranjivost. Onog trenutka kada Drugi prestane da funkcioniše kroz simbole, kroz reči i kontrolu nad rečima i komunikacijom, već uzima fizički oblik, podseća na duha koji uzima telo — a onda se taj duh bar može napasti, ako ne i uništiti. Dobar primer toga jeste skorašnja revolucija u Egiptu — onog trenutka kada je vlast prestala da upravlja simbolima i kada je posegnula za fizičkim, odnosno za oružjem i fizičkom silom, represijom, dala je jasan znak da je u krizi. S druge strane, kada se poredak otelovi, može da posluži kao desničarska fetišizacija Jevrejina ili Arapina, crnca, Albanca itd. Međutim, s obzirom da nadrealizam, kao i psihoanaliza, želi da govori o onome o čemu je zabranjeno govoriti, želi da govori o razlozima usled kojih neko ne želi da govori o zabranjenom i da, u naznačenom smislu, Bunjuelov film nosi subverzivnu poruku, legitimno je otpisati ovaj desni pokušaj fetišizacije. Desničari, kada se radi o zabranjenom govoru, ne žele da govore o tome, jer je bitno očuvati red, ne unositi zbrku — u neku ruku, ne stvarati apsurd, a već smo rekli da psihoanalitička teorija jedina može da analizira apsurd, s obzirom da i sama rukuje naizgled apsurdnim pojmovima. Nakon što se Senešal budi, odlaze na okupljanje kod pukovnika. Odmah je jasno da se ambasador Akosta ne uklapa u ambijent, do te mere da na provokacije pukovnika odgovara hicima iz pištolja, usmrtivši pukovnika. Ubrzo zatim, otkriva se da Teveno sve sanjao, pa i Senešalov san. Šta nam ovo govori? Prvo, da se Teveno brine da će Akosta burno odreagovati i kompromitovati sebe, Senešala i samog Tevenoa i ugroziti šverc drogom u kome učestvuju, što bi ih sve upropastilo. S druge strane, možemo opet da se vratimo na simbolni poredak i Realno. Ukoliko vojsku razumemo kao Realno, što je u saglasnosti sa apsurdnim situacijama koje smo malopre analizirali, kao nešto što vrši intruziju u simbolni poredak buržoazije koji obiluje ritualima i tradicijama, možemo reći da pukovnik kao otelotvorenje vojske predstavlja pretnju ovom poretku, zbog čega se Akosta odvažio na ubistvo. Odnos Realnog i simbolnog poretka ostaje isti kao i pre — unutrašnje protivrečnosti buržoaskog društva, odnosno klasni antagonizmi, sami rađaju vojsku i militarizam uopšte. Istorijski gledano, vojska se nije suzdržavala od pučeva i pobuna — prevedeno sa jezika marksizma na jezik psihoanalize, kontradikcije buržoaskog društva su pukotine simbolnog poretka koje rađaju vojsku koja je Realno i, s vremena na vreme, vrši intruzije u poredak. S druge strane, vojska održava buržoasko društvo, pa samim tim i njegove kontradikcije, tako ponovo iscrtavajući začarani krug Realnog i Simbolnog. Luis Bunjuel, otac nadrealističnog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije. Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eletantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovde živeo iznenađujuće pitomo i mirno. Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenom izložbom u čast filma na španskom jeziku. Inauguracija se poklopila sa 30. Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakvim kakav je bio za života režisera i nije ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revlucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije. Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada, što, na primer, nije slučaj sa meksičkim režiserom Giljermom del Torom čiji je dom u južnoj Kaliforniji prepun čudovišta i slika junaka iz njegovih filmova. I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo. Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljom. Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je reditelj voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu. Scenarija i rolne takođe su izložebi kao i fotografije sa snimanja nekih filmova. Izgrađena početkom 1950ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kome su rasli slikar Salvador Dali i pesik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. I pored strogog izgleda, u kući je atmosfera bila karnevalska, rekla je ona a prenosi AP. Bio je ljudsko biće. Ali gde je kantina? Ovaj prelep spomenik ljubavi se nalazi na njegovoj livadi u Južnom Glosterširu u Engleskoj i godinama je bio skriven od očiju javnosti dok ga slučajno nije otkrio jedan pilot balona na vruć vazduh koji je krstario širom zemlje i uslikao ga. Kada je Vinstonova supruga preminula, on je pažljivo isplanirao i zasadio hrastove, a donji deo srca je usmeren ka kući u kojoj je Dženet provela detinjstvo. Puno visokih narcisa okružuju ovo srce i daju mu topao žuti okvir koji je vidljiv iz aviona. Pilot aviona je rekao da često putuje balonom Velikom Britanijom, ali da je ovo najlepši prizor koji je video sa visine. Verujem da ste nakon ovog saznanja razneženi i moguće, setni. No, budite srećni da ste zdravi i živi, da volite i da ste voljeni. Moguće da i u vašu čast već raste, makar jedno drvo. Dve devojke iz Kardifa tako su rekonstruisale omiljene scene na svojim tablet računarima. Osim toga, fotografisale su lokacije na kojima su snimane serije Dr Who, Šerlok i Merlin. Oko njegovog imena još davno stvorena je legenda, a o onome što se krije iza nje svedoče oni koji su ga poznavali i tako otkrivaju jedinstvenu sudbinu čoveka koji je imao neverovatan dar i nosio ga kao najveći teret. Zovu me velikim vračom i slugom đavola, šarlatanom i prevarantom, običnim mađioničarem i hipnotizerom. Ja ne spadam ni u jedan od ovih pojmova. Ni sam ne znam. Knjiga nikada nije objavljena, a rukopis je, osim delova, izgubljen. Do četvrte godine bio je običan dečak, rođen 1. Onda se teško razboleo, i kada se oporavio, počeo je da čita tuđe misli, vidi događaje koji su se odigravali daleko od njega i predviđa budućnost. Odjednom bi rekao da gori kuća u tom i tom selu, ili da će sutra uginuti krava, i to bi se pokazalo tačnim. Ljudi u selu su ga se bojali i nisu ga voleli. Volfov otac hteo je da dečak uči za rabina, i kada ga nije mogao nagovoriti na to, unajmio je putujućeg glumca, starca bele brade i u beloj odeći, da kao utvara preplaši mališana i kaže mu da mora u školu. Predstava je uspela, dok Mesing u jednoj gostionici nije prepoznao čoveka, a onda napustio školu i pobegao od kuće u 12. U Berlinu, na ulici je pao od gladi i bez znakova života odneli su ga u mrtvačnicu. Sutradan, pre sahrane, naišli su studenti anatomije koje je predvodio poznati profesor Abel, i utvrdili da je Volf u stanju katalepsije. Nakon što su ga povratili, profesor ga je odveo svojoj kući i počeo da proučava i razvija njegove sposobnosti. Uskoro postaje poznat širom Evrope po tome da čita misli i proriče budućnost. Za njega se zainteresovao i Sigmund Frojd i pozvao ga da ga poseti. Ko se za koga više zainteresovao, ne znam. Frojd je bio toliko zapanjen da je pozvao Alberta Ajnštajna, koji je bio u tom kraju, da se sam uveri. Ajnštajn je bio jednako zadivljen: on je fizičar, ali šta je ovo!? Sledećih godina, Mesing je završio univerzitet i postao psiholog, ali je i dalje nastupao sa trupom. Postao je svetski poznat i bogat, pomoć od njega često traže političari. U Nemačkoj, uoči rata, Hitler, koji se i sam bavio okultizmom, morao je pre ili kasnije da se zainteresuje za njega. Hitler mu ovo predviđanje nije mogao oprostiti i raspisao je za njegovo hapšenje nagradu od basnoslovnih 200. Krio se, menjao stanove i hotele, ali ga je Gestapo uhvatio. Dok su ih stražari kupili, on ih je zaključao u ćeliji i išetao iz zatvora. Sa svojom poternicom u džepu, uskoro se, krajem 1939. U zemlji u kojoj je moćni vođa kažnjavao svako drugačije mišljenje, po svakoj logici čoveka koji je znao da čita tuđe misli nije čekalo ništa dobro, ali on se ipak odlučio za SSSR. Staljin je znao za njega, i da bi proverio Volfove sposobnosti, naredio mu je da dođe u njegov kabinet, a obezbeđenju da ga ne pusti ni po koju cenu. Mesing je ipak, za kratko vreme, ušao na njegova vrata i odmah mu rekao da zna šta misli i da on nije njegov neprijatelj niti će ikada uraditi bilo šta protiv njega! Staljin ga je pustio, uz napomenu da će se možda još neki put sresti, ali je Volf Mesing znao da ga vlast neće ostaviti na miru. Sledeća provera je bila da pod budnim okom grupe agenata ode u banku i bez isprava i naloga podigne 100. Blagajniku je dao prazno parče hartije i ovaj mu je isplatio novac. Kada je shvatio da je prevaren, blagajnik je dobio srčani udar. Tajanstvena misija Kada je Nemačka napala Sovjetski savez, 22. Odveli su ga u Kremlj, na sastanak čitavog rukovodstva zemlje. Mi ćemo pobediti mnogo ranije! Ovakva kvalifikacija tada je značila smrtnu presudu, ali Staljin je imao druge planove sa vidovnjakom. U svakom slučaju, naredne dve godine, Volfa Mesinga niko nije video, niti je čuo za njega. Trijumfalno se vraća u Moskvu i dobija titulu profesora psihologije. Te godine Mesing je, od novca zarađenog na nastupima, Crvenoj armiji kupio avion, i o tome je snimljen filmski žurnal. To je prvi i jedini snimak na kojem se on pojavljuje. Avion je preuzeo heroj SSSR-a, proslavljeni pilot Kovaljov, i u stotinu bitaka, čak i u bezizlaznim situacijama, ostao neokrznut, a oborio je 31 nemački avion! Bio je kao začaran. Kovaljov je na ovom avionu leteo i posle rata, čak do svoje 60. To se odnosilo na Mesingov zahtev vođi da ga vlast ostavi na miru i omogući mu da se bavi psihičkim eksperimentima! Staljin je ispunio obećanje. Pogotovo što je jednom prilikom, Staljinov sin Vasilij trebalo da putuje negde avionom, sa sovjetskim fudbalerima, a Staljin je u poslednji čas naredio sinu da krene vozom. Avion je pao i svi putnici su izginuli. Aleksej Poljakov, koji čuva Mesingovu arhivu, tvrdi da je to učinio na Mesingovo, telefonsko ili pismeno upozorenje. Mesing i neprikosnoveni vođa sovjetske države susreli su se još jednom, u rezidenciji u Kuncevu, kada je počela hajka na lekare-Jevreje, Mesingove prijatelje, uz optužbu da su ubili neke visoke državne funkcionere i da su hteli da ubiju i Staljina. Vas sve čeka ista sudbina. Uostalom, ti predviđaš budućnost. Znaš li kada ćeš umreti? Na tome se razgovor završio. Staljin je ubrzo umro, a Berija je krenuo u potragu za Mesingom, koji se krio. Kada je nesuđeni naslednik Josifa Visarionoviča uhapšen, a na čelo države došao Hruščov, posle nekog vremena novi lider obratio se Mesingu sa neobičnom molbom: da javno kaže kako mu se javio Staljinov duh i rekao da želi da bude iznet iz Kremlja i sahranjen kao običan čovek! Posle toga, vlast je pet godina zaboravila na Mesinga, ali mu je Hruščov zabranio nastupe u velikim gradovima. Za vreme kubanske krize, u kuću Volfa Mesinga došlo je nekoliko visoko postavljenih generala iz Ministarstva odbrane. Hruščov je, doduše, poslao rakete, ali se posle povukao. Na svojim putovanjima, Mesing je sreo Aidu Rapaport, i oženio se njome. Proveli su srećnih petnaest godina u braku, kažu da je bila jedina osoba u životu koju je prorok zaista slušao. Njena smrt, za koju je znao kada će se dogoditi, na duže vreme ga je slomila. Više nije nastupao, gotovo ni sa kim nije razgovarao. Svake nedelje išao je na njen grob, i izgledalo je da ga je veliki dar napustio. Posle nekoliko meseci, Brežnjevljeva kćerka Galina udala se za Jurija Čurbanova, mirnog i stabilnog čoveka, a Mesing je dobio novi stan u ulici Hercina. Pred kraj života, Volf Mesing patio je od mnogih fobija — plašio se od mraka, da uđe u automobil ili lift. Godinu dana posle smrti Aide, sazvao je najbliže prijatelje i rekao da želi da njima posveti ostatak svog života, da im pomaže. Spreman je bio da ispuni bilo koje njihove zahteve. Bio je veoma tužan što nema svoju decu, zbog odluke koju je jednom doneo, da deca ne bi nasledila njegov dar. Ponovo nastupa, iako je prešao 70-tu. Sve će biti u redu! Žukovski je posle mesec dana izašao iz bolnice, Burakovski je dobio orden i zvanje dopisnog člana Akademije nauka, a Institut za kardiohirurgiju danas nosi njegovo ime! Ministarstvo prećutno odbija predlog. Žao mi je što odlazim sa ovog sveta a nisu me odgonetnuli. Molio sam da svojim novcem napravim laboratoriju, želeo sam da znam šta se dešava sa mnom. Kako nije imao naslednika, država je konfiskovala novac, a skromni nadgrobni spomenik napravili su mu prijatelji o svom trošku. Ispisane su, u grču, s jeseni 1960. O tome svedoči sam pesnik u oporom pismu prijatelju u Zagrebu, posle jednog od boravaka u tom gradu. Znam da sam morao otići… Ja prezirem samog sebe. Tako sam se osećao i onda i morao sam otići, otići bilo kuda. Imao sam osećanje da ću umreti, i počeo sam da bežim. U zoru sam napisao ovaj epitaf koji ti šaljem… Moje duševno stanje je bilo takvo da nisam mogao ni da čitam, ni da pišem, niti da se na jednom mestu skrasim. Sada sam se sredio. Ti me izvini… Nemir je najteža bolest, neizlečiva. Neka nas ništa ne zaustavi… Tvoj Branko. Vladala je i u Splitu, u proleće 1933. Tu, na obali mora, dešava se obostrana ljubav na prvi pogled. Uskoro napuštaju Split i odlaze u Niš. Kao blagosloven plod njihovog voljenja, kao nemerljiv miraz i blago, lepa Dalmatinka nosi ispod svog južnjačkog srca čedo, koje će njoj, jesenjinovski nesrećnoj majci nesrećnog pesnika, doneti toliko ponosa i briga, radosti i očaja. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao Tako se, 110 godina posle rođenja Branka Radičevića 1824—1853 i osam decenija posle njegove smrti, događa još jedan tragični Branko srpske poezije. Porodica Miljković živi na periferiji Niša, u takozvanoj Šinter-mali, Ulica Ljube Didića 9, u skromnoj kući od samo dve sobe, sa bašticom i cvećem. Tu, na gomili peska, Branko kažiprstom ili štapom ispisuje svoja prva slova. Odličan je učenik, poslušan i zamišljen dečak, koji u podnožju Suve planine, s nekoliko knjiga u čobanskoj torbici, leti čuva koze i ovce dede Luke Miljkovića. Dok drugi jure za loptom, on, usamljen, čita: fudbal nikad nije voleo. Međutim, to nisu tek sunčani dani seoske idile. Rat je, nailaze strahote koje zatamnjuju ne samo detinjstvo budućeg pesnika: osmogodišnji Branko će iz blizine da vidi poklane ljude. Taj prizor se zauvek traumatično useca u nevinu dečačku svest, taložeći se na mučnu spoznaju ranije viđene Ćele-kule. Verovatno se već tada u poimanju i sebe i celokupnog sveta u tom mladom, osetljivom biću začela otrovna klica tajanstva Smrti. Uskoro izrasta u vižljastog mladića. O njemu se i u školi i u gradu govori s divljenjem kao o mladom pesniku koji svoje stihove, sročene sasvim u duhu tog doba, zaneseno govori na školskim priredbama i sastancima mladih literata. Sanjari o besmrtnoj slavi, pogotovo posle nezaboravnog 11. Uzbuđen, Branko prvi put izbliza gleda i sluša istinske pesnike, čije stihove zna napamet. Ni u najsmelijim maštarijama ne naslućuje da će veoma važnu odluku za njegove pesme i život, samo neku godinu kasnije, doneti upravo Oskar Davičo i da će ga, kao novu, pesničku zvezdu pokroviteljski voleti jedna Desanka Maksimović. Zasad mu ostaje da se zbog svog izrazitijeg nosa hrabro poredi sa Siranom de Beržerakom. U dnevniku niže petice, sem iz fiskulture: mrzi trčanje, dobacivanje loptom, pentranje po gimnastičkim spravama. Zreliji od vršnjaka, čita po nekoliko knjiga uporedo, beleži, pamti, citira: antička filozofija, Biblija, Homer, Hegel, veliki romanopisci, Dante, Šekspir, Gete, astronomija, medicina, naši pesnici, narodna književnost… Studiozno uči strane jezike. Branko Miljković je značajan i kao vrstan prevodilac, najviše modernih francuskih i ruskih pesnika. Zadivljen Šekspirom, pokušava da napiše tragedije Miloš Obilić, Marko Kraljević, Karađorđe… Redovno gleda sve što se prikazuje u pozorištu i bioskopu. Zaljubljuje se brzo i lako: Olja, Javorka, Ljilja… U ne baš romantično poratno doba oskudice, ruševina i obnove zemlje, 1949. Iako su u istom gradu, čak u istoj školi, nikada se neće lično sresti, nikada jedno drugom neće prozboriti makar jednu drhtavu mladalačku reč — on, petnaestogodišnji poeta, ona godinu starija gimnazijalka Ljiljana Ilić. Uslediće njegova grozničava pisma protkana sopstvenim stihovima i citatima iz dela velikih umetnika, sve da bi joj dočarao sav svoj ljubavni bol dostojan patnji Dantea za Beatričom, Petrarke za Laurom. Oduševljavaju ga ne samo njegovi stihovi, nego i život i — smrt. Samoubistva Majakovskog i Jesenjina spominjaće i sledećih godina… Takozvanu veliku maturu polaže odličnim uspehom 1953. S tašnom punom prevoda i svojih pesama samouvereno napušta rodni grad. Neće proteći mnogo vode Nišavom, a on će mu se vratiti kao — spomenik. Tada čuveni profesori na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde studira čistu filozofiju, upisuju u indeks Branka Miljkovića same desetke, što je i njegov prosek do apsolviranja. Ipak, on je sav predan poeziji i svemu što ona donosi i odnosi. S načitanošću koja uveliko nadmašuje obrazovanje njegovih vršnjaka, pokušava da iskoristi sve što mu nudi Beograd tog doba. U njemu u leto 1955. Dvadesettrogodišnji pesnik odmah ulazi na velika vrata u istoriju ovdašnjeg pesništva. Porodica Miljković: Branko levo sa ocem Gligorijem, majkom Marijom i bratom Dragišom Najmlađi je dobitnik ugledne Oktobarske nagrade. Među mladim poetama je stvar ugleda biti viđen u kafani ili šetnji s Brankom Miljkovićem. Otmen po ponašanju i rečniku, uljudan i duhovit, u besprekornom sivom ili crnom odelu i prsluku višnjeve boje, s leptir-mašnom, crnim šeširom i belim, svilenim šalom, privlačio je danju pažnju i običnih prolaznika u njemu omiljenoj Knez-Mihailovoj ulici. Zadivljujuće obrazovan, i veseljak i depresivac, znalac antičke filozofije, ljubimac žena, ali i ženoljubac, već tada je poznat po tome što svoje stavove brani doslovno do krvi. Voleo je boks, redovno gledao mečeve na Tašmajdanu, ali je od te veštine, praktično, bio dalji nego bokseri od njegove poezije. U tome su se mnogo bolje snalazili njegovi stariji drugari glumac Severin Bijelić i slikar Slava Bogojević. Ako smo pali bili smo padu skloni Tekst povodom tri decenije od smrti Vladimira Majakovskog 1893—1930 , u proleće 1960. U jesen te godine prijatelji zapažaju da se s njim događa nešto strašno. Naveliko se priča da je nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sad je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka reč me može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva… Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti. Želi ti sve najbolje Branko. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti. U mrazno jutro 12. Izgledalo je kao da kleči, u elegantnom odelu i sa šeširom na glavi. Ostao je bez odgovora, zauvek. I on, i svi koji su ga voleli i, evo, vole. Dvogodišnji Branko u Nišu, 1936. Zbog unikatnog stila arhitekture, mitologije, plesova s maskama i drvenim skulpturama, cela regija 30-ak sela je deo je UNESCO-ve svetske baštine još od 1989. Dogoni su sa svojim građevinama uklesanim u stene, ili jednostavno napravljenim od blata i štapova, postali jedna od vodećih turističkih atrakcija Malija, a jedan od glavnih razloga zašto ih turisti redovno posećuju su jedinstvena iskustva noćenja u jednoj od njihovih neobičnih građevina. Ipak, veliki dio izvorne kulture i tradicije je i dalje prisutan, uključujući rituale s maskama i svetilišta u pećinama. Sedeli smo u automobilima, pod jakom policijskom pratnjom i zapanjeno posmatrali kako se tinejdžerke tiskaju okolo i bacaju na kola. Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star su zvuk američkog rokenrola prilagodili svom stilu i uspeli da stvore jedinstvenu muziku. U Ameriku su stigli 77 dana posle ubistva predsednika Kenedija, dok je zemljom i dalje vladala opipljiva depresija, a zabrinutost zbog rata u Vijetnamu rasla. Odmah po sletanju, na aerodromu su održali i prvu američku konferenciju za štampu, koja je bila prilično haotična, budući da je buka u prostoriji bila tolika da su se jedva mogli čuti pitanja i odgovori. Evo kako je to, otprilike, izgledalo. Novinar: Hoćete li nešto da nam otpevate? Džon Lenon: Ne, prvo tražimo pare! Novinar: Koliko novca mislite da iznesete iz SAD? Džon Lenon: Oko pola krune. Ringo Star: 10 dolara! Novinar: Hoćete li se ošišati dok ste ovde? Džordž Harison: Ja sam se juče šišao! Ringo Star: Istina, trebalo je da ga vidite prekjuče. Novinar: Šta mislite o Betovenu? Ringo Star: Odličan je, naročito tekstovi njegovih pesama. Dva dana kasnije, 9. Šou je pratilo 73 miliona Amerikanaca, odnosno polovina domaćinstava koja su tada posedovala TV aparat. Naime, tinejdžerke su toliko bile histerične i bučne, da je jedna kamera sve vreme bila uperena u njih i pratila reakcije. Vrištanje za pop zvezdama nije bilo novina u to vreme. Ali nikada se u američkoj istoriji nije dogodilo da toliko mladih ljudi izbezumljeno vrišti u istom trenutku. U rodnu Englesku vratili su se 22. Jedini su na planeti koji su osvojili ceo svet, bez ijednog ispaljenog metka. Osim autograma, na komadu plastičnog zida nalaze se i karikature Džona, Pola, Džordža i Ringa. Desetodelna dokumentarna serija, čiji je izvršni producent oskarovac Tom Henks, baviće se, po mišljenju mnogih, najznačajnijom dekadom 20. Veoma smo zadovoljni što ćemo, u saradnji s Tomom Henksom, predstaviti ovu specijalnu seriju našoj publici. Prva epizoda baviće se zaključcima Vorenove komisije koja je istraživala atentat na Kenedija, ali i uticajem ovog događaja na Ameriku i njenu politiku. Osim korišćenja starih snimaka iz javnih i privatnih arhiva , slikanju šezdesetih doprineće i intervjui s istoričarima poput Dejvida Mekulofa i javnim ličnostima, poput voditelja vesti Dena Radera i Roberta Meknila on je pratio posetu predsednika Dalasu tokom koje je Kenedi i ubijen. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja. Hodnici u tajnom gradu foto-r. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista — između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode. Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3. Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju. Poseta kralja Petra Po tvrdnjama nekih savremenika, na početku aprilskog rata, 1941. Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju. I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji. Rade Jokić Foto: R. On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom. Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova. Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. Odaje su korišćene samo jednom 1941. Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. Duž centralnog hodnika dugog oko 1. Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna. Korišćen je samo jednom, aprila 1941. Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije. Ništa tu ne bi bilo čudno da ova riba ne predstavlja delikates, i pravi je specijalitet japanskih kuvara. Fugu već vekovima predstavlja izuzetan delikates na japanskoj trpezi, iako se zna da njen organizam sadrži tetrodotoksin. Ta smrtonosna bistra supstanca nema ukus i miris po kojima bi mogla da se prepozna i odstrani, a najviše je ima u jetri, bubrezima, predelu oko reproduktivnih organa i u samoj koži ribe. Umeće i iskustvo kuvara jedini je garant da večera nekome neće biti poslednja u životu, jer protivotrova nema. Nesrećna žrtva posle obroka ostaje paralisana, ali potpuno svesna čeka sporu i bolnu smrt, koja će nastupiti zbog gušenja. Zbog svega navedenog, možda je sada jasnije zašto je japanskom caru zabranjeno da konzumira ovu ribu. Porcija ove ribe košta i do 200 dolara. Cena zavisi od restorana i vrste fugu ribe — najskuplja i najotrovnija je tora fugu. Oni koji su je jeli i preživeli to iskustvo, tvrde da je i najukusnija. Međutim, cena je tako visoka više zbog avanture i neizvesnosti koju svako prolazi dok jede fugu, nego zbog njenog ukusa. A mušterija nikad dosta, posebno turista van Japana. Najskuplja i najotrovnija — tora fugu Foto:rts. Oni ekstremniji i najveštiji ostave sasvim malu količinu otrova, tek toliko da gostu utrnu usne. Fugu može ponekad da se kupi i na pijaci, ali upravo odatle vreba najveća opasnost. Kada osoba koja ima nedovoljno iskustva, i koja nije prošla odgovarajuću obuku, odluči da je kupi i sama pripremi, tragedija je skoro neminovna. To se ipak i dalje dešava, što zbog neznanja i neobučenosti osobe koja je priprema, što zbog želje za eksperimentisanjem i adrenalionom. Da li biste se vi upustili u ovu avanturu? Zbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva 1936—1956 može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine. Sanjarenje 1938 Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. U parku 1944 Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju. Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću. Bele ruže 1944 Nakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug. Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa. Dimnjaci i ruže 1937 Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu — saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine. Za Šerpase, bez čije pomoći ne bi mogle da se ostvare ni najteže himalajske ekspedicije, bi se moglo reći da su neopevani heroji planina. Ali na ovom blogu ne bi bilo zanimljivo nabrajati imena Šerpasa, vrhove koje su popeli i koje godine…Želim da napišem mali istorijat ovog naroda kao i neke lične utiske. Etnička grupa Šerpasi su budističke vere i veruje se da su naselili južnu stranu Himalaja u Nepalu u ranim godinama šesnaestog veka, dolazeći iz kineske provincije Sečuan. Tada su ih Mongoli naterali na marš dug 1300 milja. Na osnovu tibetanskih dokumenata nađenih u Solu, grupa od 50 ili više Šerpasa prešla je preko Nangpa La Passa 1533. U novom zavičaju su se smestili što je bilo moguće više, u predelu gde se teško živi i za vreme kratkog leta, a posebno po hladnoj i vetrovitoj zimi. Nazvali su ga Solu Kumbu. Ni malo ih nisu privlačile zelene i plodne doline na jugu, daleke samo dva-tri dana hoda koje se lepo vide sa njihovih siromašnih polja. Susretali su se sa ljudima iz doline i oni su ih pitali kako se zovu. Najjednostavnije je bilo odgovarati da su oni ljudi sa istoka, a na njihovom jeziku se to izgovara šer-pa. Neki su nastanjeni i na visinama čak do 4000 mnv. Na tako nepristupačnim terenima putevi nisu mogli da se prave, niti da se materijal dovlači do mesta gde ne mogu stići ni najjednostavnija prevozna sredstva, već sve, doslovno, mora da se donosi. Obrada zemlje je teška i gajenje povrća krompira, pšenice ili geršle zahteva ogroman trud. Zbog velike visine sve raste veoma sporo. Nedostatak raznovrsne hrane i mala količina joda u vazduhu bili su uzrok avitaminoze od koje je ovaj narod oduvek patio. Zbog života na visinama preko 2700 metara, jednolične ishrane, nošenja teškog tereta na leđima veći deo života, siromaštva i negostoljubive klime, prosečan životni vek im je oko 50 godina. Iako im je život težak, oni žive bez napetosti i stresa. Deca Šerpasa Kasnije su Englezi došli u dodir sa Šerpasima koji su bili sasvim drugačiji — Prilagođeni tokom generacija na život na visini, a od detinjstva naviknuti da nose teške terete i da se sa njima penju uz planinu, postali su glavni pomoćnici i visinski nosači na ekspedicijama, još od prvih pokušaja pohoda na Mont Everest kao i druge najviše planine sveta. Šerpasi nisu samo nosači i kuvari na ekspedicijama, već i vodiči. Po njihovom verovanju, na vrhu Himalaja borave bogovi i stupiti u njihovo svetilište može da izazove božanski bes, svakojake nesreće i slabu žetvu. Stoga mnogi od njih zastanu i ne prilaze samom vrhu kada dovedu svoje sahibe do njega. Šerpasi su oduvek bili i pouzadni pratioci i prijatelji svojih sahiba, zbog kojih su često stavljali i svoje živote na kocku. Ostajali su uz povređene i promrzle i na svojim leđima ih snosili u dolinu, što i dan danas čine. I oni često stradaju — po statistici, svaki drugi koji redovno godinama učestvuje u ekspedicijama ostavi svoj život na najvišim vrhovima. Nadam se da ove statistike ipak nisu precizne. Tensing Norgaj Šerpa Tensing Norgay Sherpa u timu sa Novozelanđaninom Edmundom Hilarijem je 1953. Među njima je i veliki broj onih koji su oborili rekorde po broju uspona na najviše vrhove sveta. Balegu jaka suše na suncu i koriste za ogrev u nedostatku drva Šerpasi se ne penju na vrhove zbog uživanja, postignuća ili adrenalina. Oni to rade iz nužde, zato što nemaju drugih mogućnosti da zarade novac sem da pomažu na ekspedicijama. Vremenom, kad uštede dovoljno novca prestaju da se bave ovim, po život vrlo rizičnim poslom. Tada, stariji Šerpasi mahom ostaju u svojim mestima, a svoju decu šalju u Katmandu na školovanje, dok se mlađi Šerpasi sele u gradove gde od svoje ušteđevine kupe stan i tamo se nasele, ostavljajući planinske vrhove. Poslednjih godina sve više žele da se odsele u Ameriku ili Evropu i tamo započnu novi život. Nikada nisam čula da je neki Šerpas povisio ton ili se svađao i raspravljao sa nekim. Isti je slučaj i sa Tibetancima. Tihi, skromni, izdržljivi, nasmejani, vredni, ljubazni i posvećeni, Šerpasi, nastanjeni u podnožju Himalaja i nevidljivi heroji najviših vrhova sveta, iz godine u godinu polako se menjaju. I ovde je stigao zapad, pa novac počinje da kvari ovaj divan narod. I umesto da mi težimo da postanemo slični njima, izgleda da, na žalost, oni postaju slični nama. Ove strasti, kao snažni vetrovi, su me nosile tamo i amo po svojevoljnom kursu, iznad velikog okeana patnje, dosežući same ivice očaja. Tragao sam za znanjem. Želeo sam da razumem ljudska srca. Želeo sam da saznam zašto zvezde sijaju. Trudio sam se da shvatim pitagorejsku moć po kojoj brojevi imaju uticaj nad tokom. Nešto od toga, ali ne mnogo, sam i uspeo. Ljubav i znanje su me uzdizali ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje vuklo nazad ka zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja koji pravi ruglo od onoga što ljudski život treba da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to ne mogu, zato i sam patim. To je bio moj život. Nalazim da je bio vredan življenja, i rado bih ga proživeo ponovo da mi se za to ukaže prilika. Tragao sam za ljubavlju, jer pre svega, ona donosi ushićenje; tako snažno ushićenje da bih često žrtvovao ostatak života za nekoliko sati ove radosti. Tragao sam za njom, zatim, jer olakšava samoću, tu užasnu samoću u kojoj prestrašena svest gleda preko ruba sveta u hladni, nedokučivi , beživotni bezdan. Tragao sam za njom, naposletku, jer sam u ljubavnom sjedinjenju, u čudesnoj minijaturi, video naznake vizije neba koje su sveci i pesnici zamišljali. To je ono za čim sam tragao, iako to može delovati previše za jedan ljudski život, to je ono što sam, na kraju, i pronašao. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti. Kao zaljubljeniku civilizacije, vraćanje u varvarstvo me užasnulo. Ličnom, da se postaram za ono što je plemenito, za ono što je lepo, za ono što je pitomo, kako bih omogućio trenucima spoznaje da daju mudrost zemaljskim vremenima. Društvenom : da zamislim društvo koje će tek biti stvoreno, u kom se osobe razvijaju u slobodi, i u kom će mržnja, pohlepa i zloba izumreti jer neće biti ničega da ih hrani. U ovo verujem, a svet sa svim svojim užasima, još nije uspeo da me pokoleba. Želeo bih da prenesem dva zapažanja, jedno intelektualno i jedno moralno. Intelektualno zapažanje je sledeće: Kada izučavate bilo koju materiju, ili uzimate u obzir neku filozofiju , pitajte se samo kakve su činjenice i kakva je istina koju te činjenice potkrepljuju. Nikada ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete, ili ono za šta mislite da bi bilo društveno blagotvorno kada bi se u to verovalo. To je intelektualno zapažanje koje bih želeo da im prenesem. Moralno zapažanje koje bih želeo da im prenesem je veoma jednostavno … rekao bih ljubav je mudrost, mržnja je nepromišljenost. U ovom svetu koji postaje sve tešnji i povezaniji moramo naučiti da podnosimo jedni druge. Moramo da naučimo da se iznesemo sa činjenicom da neki ljudi govore stvari koje se nama ne sviđaju. Jedino na taj način možemo živeti zajedno, a ako hoćemo da živimo, a ne da umremo zajedno, mi moramo steći dar saosećajnosti i trpeljivosti koji su ključni za opstanak ljudskog roda na ovoj planeti. Rasel kao filozof i logičar U matematici je poznat po koji je ukazao na propuste u naivnom neaksiomatskom zasnivanju. Privatni život Bertrand Rasel u originalu Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell rođen je. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk budući drugi Erl Rasel. O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel lord Džon Rasel koji je bio predsednik britanske vlade godina , i dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. Alis je bila i to puritanskih shvatanja. NJihov brak je završen razvodom 1911. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao i na od 1890. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti , i za laike. Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je student i guvernanta Raselove dece 1930. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. Bio je postavljen za profesora na u odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem godina i preminuo je. NJegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Titulu Erla od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin DŽon Rasel kao 4. Erl Rasel , a potom mlađi sin Konrad Rasel kao 5. Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom , on je ugledni britanski naučnik. Ovo je, naravno, greška. Ako bih rekao da porcelanski čajnik kruži po eliptičnoj orbiti oko Sunca, između Zemlje i Marsa, niko ne bi mogao da ospori moju tvrdnju, pod uslovom da sam bio pažljiv i napomenuo kako je čajnik isuviše mali i da se ne može videti ni kroz najmoćnije teleskope. Ako dalje kažem kako je, s obzirom na to da moju tvrdnju niko ne može oboriti, nedopustivo da ljudski razum u nju sumnja, s pravom bi se moglo reći da govorim besmislice. Međutim, ako bi postojanje ovakvog čajnika bilo potvrđeno u drevnim knjigama, ako bi se svake nedelje slavio kao sveti predmet i ideja o njemu utiskivala u umove dece u školama, oklevanje da se poveruje u postojanje takvog predmeta postalo bi znak ekscentričnosti, a sumnjičavac bi privukao pažnju psihijatra u doba prosvetiteljstva ili u ranijim vremenima. Međutim ona je implicitno u sebi sadržala nekoliko od kojih je jedna bila da za svako svojstvo možemo formirati skup svih elemenata koji imaju to svojstvo. Polazeći od ove aksiome je. Ovo svojstvo je vrlo prirodno jer je vrlo teško naći skup koji pripada sam sebi. Označimo sa X skup objekata za koje važi ovo svojstvo. Da li X pripada sam sebi? Ako pak ne pripada sam sebi onda će da zadovolji traženo svojstvo pa će baš da pripada sebi, što je opet kontradikcija. Do pojave ovog paradoksa verovalo se u nepobitnost istine i neprotivurečnost Kantorove teorije skupova. Posle Raselovog paradoksa usledila je i serija drugih paradoksa od kojih posebno izdvajamo. Njihovom pojavom matematička građevina je bila ozbiljno uzdrmana do samih temelja i pretila je opasnost da se sruši. Kriza matematike je rešavana pojavom novih pravaca Rasel — , — , —. Jedna varijanta iskazivanja Raselovog paradoksa je: Postoje iz. Ti katalozi se takođe smatraju za knjige. Neki katalozi sadrže sebe, a neki ne u katalogu. Možemo posmatrati jedan novi katalog u koji su popisani svi katalozi koji ne sadrže sebe. Da li ovaj katalog sadrži sam sebe? Ponovo će oba slučaja analiziranja dovesti do kontradikcije. Jedno od mogućih prevazilaženja Raselovog paradoksa je da se skup svih skupova ne smatra za skup, nego za klasu klasa je ovde uopštenje pojma skupa. Čuveni engleski filozof, matematičar, logičar, istoričar i društveni reformator, u Njujork stiže nakon angažmana na Univerzitetu u Čikagu. Njegov boravak u Njujorku propraćen je skandalom — nakon javnog pritiska zbog stavova o seksualnom moralu iznesenim u nekoliko knjiga, on dobija otkaz. U ovim knjigama Rasel je, između ostalog, zagovarao seks pre braka. Sud donosi presudu kojom Raselova žalba biva odbijena, a tadašnji gradonačelnik Njujorka La Gvardija ukida sredstva iz budžeta za njegovu poziciju na Univerzitetu. Mnogi intelektualci, koje je predvodio Džon Djui, protestovali su zbog ovakvog tretmana. Djui je zajedno sa Horasom M. Ova predavanja poslužila su kao osnov za njegovu knjigu Istorija zapadne filozofije, prvi put objavljenu 1946. Istorija zapadne filozofije je postala najprodavanija knjiga 20. Posle razlaza sa Barnsom, Rasel se iz Amerike ponovo vraća u Evropu. Rasel se danas uglavnom smatra jednim od utemeljivača analitičke filozofije, a baveći se gotovo svim oblastima ove nauke, najplodniji je bio na polju metafizike, filozofije i logike matematike, filozofije jezika, logike i epistemologije. Iako je tokom života nailazio na osude kao kritičar svake vrste dominacije proizašle iz vlasništva, države ili u oblasti međurasnih i međupolnih odnosa, Rasel nikada nije odstupio od borbe za bolje i humanije društvo: jedno vreme je predesedavao Međunarodnom sudu za utvrđivanje ratnih zločina u Vijetnamu. Čak je i u poznoj starosti nastupao kao angažovani humanista: u 89. Umro je u 98. Bio je neumorni kritičar svoga doba, ali i reformator koji je ukazivao na moguće putove rekonstrukcije suvremenog svijeta. Bertrand Russell je bio vrlo kontroverzna ličnost, predmet vrlo različitih pa i posve suprotnih ocjena. Od djetinjstva do duboke starosti njegovo zanimanje je bilo usmjereno u dva pravca: jedan čine matematika i filozofija, a dugi — povijest i politika, područje koje ih spaja je etika. Rassell je čitavoga života preispitivao principe i granice ljudske spoznaje i ljudskih vrijednosti, a svojim držanjem u svim ključnim društveno-političkim događajima XX stoljeća skretao je na sebe pozornost svjetske javnosti. Bio je i filozof i javna ličnost u životu svoje zajednice, poput Sokrata. I kao što je bilo suđeno Sokratu zbog — hule na bogove, kršenja važećeg morala te kvarenja mladeži, i Russell je bio dva puta osuđen od engleske demokracije — prvi put na šest mjeseci zbog pacifizma u I. Russell je bio čovjek koji je svoje etičke principe živio. Zajedno s Einsteinom bio je osnivač Pagvaškog pokreta, u kojem se okupljaju najistaknutiji znanstvenici i humanisti svijeta da kao ljudi od znanosti i mislioci, odgovorni pred poviješću, upozore na opasnosti koje nastaju prihvaćanjem utrke u naoružanju te da predlože mjere za otklanjanje ratne opasnosti. Russel je bio uvjeren da, kada zakoni zemlje proturječe zakonima humanosti, odgovorni građanin treba izabrati zakone humanosti. Bertrand Russell rođen je 1872. Roditelji su Bertrandu izabrali za odgajatelja jednog slobodnog mislioca, ali zbog njihove prerane smrti odgojila ga je baka, škotska prezbiterijanka. Kada je kao jedanaestogodišnjak učio Euklidovu geometriju nije se mogao pomiriti s tvrdnjom da se aksiomi ne mogu dokazati, te je odlučio uporno tragati za osnovnim principima koji bi bili apsolutno nesumnjivi i dokazivi. Drugi važan trenutak u njegovoj mladosti je bio kada je, poput Descartesa, došao do zaključka da se u sve može posumnjati osim u vlastitu egzistenciju. U dobi od 15. Najznačajnija godina u njegovom intelektualnom razvoju je godina 1900. Tu je bio impresioniran talijanskim filozofima koji su pokazivali naročitu preciznost u mišljenju i izlaganju, a koju nije nalazio kod drugih filozofa. Slijedećih 10 godina života posvetio je matematici. Nakon objavljivanja The Principles of Mathematics 1903. Dvije su crte Russellovog karaktera bile stalne: zainteresiranost za istinu, s jedne strane, i za dobrotu, s druge strane. Pomalo zamoren matematikom i nezadovoljan rezultatima koje nudi filozofija, uporno si je postavljao pitanje: postoji li ikakvo znanje na svijetu koje je tako sigurno da nijedan razborit čovjek ne može u njega posumnjati, te što treba učiniti da život na zemlji postane sretniji. Stoga su pored matematike i filozofije najveće Russellove preokupacije bile povijest i politika. Nakon dugih lutanja zaključio je da se pouzdano znanje može tražiti jedino oslanjajući se na znanost i ljudsko iskustvo. Zanimljivo je da je Russell nakon izbijanja I. Snažni osobni pacifizam je Russella odveo u iskreno simpatiziranje Oktobarske revolucije, ali samo dok 1920. Nakon toga, premda je izgubio svako povjerenje u kapitalizam, odlučno se suprotstavio boljševičkom socijalizmu. Osjetio je iskrene simpatije prema tradicionalnim vrijednostima drevne kineske kulture, premda je naslućivao da bi se i ona uskoro mogla boljševizirati. Jedini element u europskoj civilizaciji koji je cijelog života cijenio je onaj koji je došao od starih Grka. Odbačen od svoje klase zbog opora ratu i oštre kritike kapitalističkog načina života, napušten od ljevice zbog kritike boljševičkih metoda izgradnje socijalizma, Russell je dugo bio usamljeni mislilac i socijalni reformator. Držao je da je osnovni problem suvremenog svijeta u tome kako uskladiti industrijalizam s humanističkim načinom života, posebice s individualnom slobodom. Doživio je mnoge javne napade u tisku, a godine 1940. Potkraj života Russel je ipak dobio javna priznanja, ne samo Nobelovu nagradu za književnost, nego i brojna priznanja u znanstvenoj i progresivnoj javnosti vlastite zemlje i svijeta. Svoj vlastiti filozofski sustav Russsell je počeo izgrađivati oko 1898. Na liniji racionalizma XVIII. Često je mijenjao svoja gledišta, odbacivao jedna a usvajao druga, dakako, isključivo u smislu njihova daljnjeg razvoja i usavršavanja. Mnogi njegovi kritičari pogrešno su mu zamjerali da je svakih nekoliko godina proizvodio novi filozofski sustav. Nešto je, naime, ipak bilo konstantno u Russelllovoj filozofiji: logički atomizam, odnosno metoda logičke analize. Logički atomizam on opisuje kao metodu analize stvarnosti čiji su posljednji rezultati logički atomi ne posljednje čestice materije, nego logičke ideje o posljednjim elementima od kojih su sačinjeni analizirani predmeti stvarnosti. Jedna od sigurno najbitnijih posebnosti njegove filozofije je bila razdvajanje filozofije prirode i filozofije vrijednosti. Russell je u etici XX. Došao je do originalnih rješenja o gotovo svim bitnim pitanjima etike, inspirirao je neke nove orijentacije u meta-etici. Suvremena meta-etika je vrlo kritična prema cjelokupnoj ranijoj filozofiji morala. Moderni etičari tvrde da su njihovi prethodnici u povijesti postupali nekritički: oni su, naime, najprije utvrđivali najviše dobro, te onda iz njega izvodili pravila i norme za moralnu praksu. Etička teorija Bertranda Russella nije jedinstvena. On je i u tom području duhovne djelatnosti, kao i u drugima, mijenjao svoje poglede. Kao što je u sferi znanja sve rigoroznije primjenjivao metodu logičke analize, vodeći se trajnim motivom spoznaje istine, tako je i u etici, rukovođen trajnom težnjom da pridonese ostvarenju sretnog života za sve ljude, stalno tragao za prirodom vrijednosnog fenomena i formulom univerzalne ljudske suglasnosti u pogledu najviše vrijednosti, cilja i smisla života, kao i kriterija ljudske djelatnosti. Dok je u prvoj fazi etičkog intuicionizma Russell smatrao da su vrijednosti nenaturalna, ali objektivna svojstva stvarnosti, u drugoj je fazi vidio vrijednosti kao izraze naših želja etički emotivizam. Moralni subjekt on vidi kao nepogrešivog suca u izboru ciljeva i vrijednosti. Time se suprotstavio apsolutizmu i autoritarizmu u etici, te je ovakava teorija smatrana psihološkom osnovom demokratske teorije slobode. Naglašavanjem uloge emocija i želje Russell je inspirirao čitav etički emotivistički pokret, koji je postao najdominantniji u anglosaksonskim zemljama. Ali Russell nije ostao na čisto emotivističkim pozicijama, nego je produžio tražiti objektivnu osnovu etičkih stavova, te je došao do značajnog zaključka da oni ne izražavaju samo subjektivne želje nego i nešto općenitije po svom sadržaju. Po tom Russellovom shvaćanju etika ima zadatak utvrditi opće principe iz kojih se onda mogu izvesti pravila ponašanja. U raznim vremenima u različitim krajevima, pa i u istoj zajednici u isto vrijeme, postoje različita pravila ponašanja. Russell postupno prelazi od subjektivnog etičkog emotivizma prema objektivno-društvenom emotivizmu. On misli da moralni i pravni kodeksi moraju biti prilagođeni promjenama uvjeta, imajući u vidu opće dobro za sve, a to je: dobar život, ispunjen srećom, inteligencijom, razumijevanjem i ljubavlju. Neka moralna načela kao da su općeljudska, univerzalna, i bez njih, čini se, nijedna ljudska zajednica ne bi mogla opstati. Ta načela mogu se gotovo empirijski utvrditi. Inače, moralna pravila, drži Russell, treba poštivati samo ako imaju dobre posljedice, u suprotnom treba ih mijenjati. Moralna pravila su, pri tome, otjelovljena u čovjekovoj savjesti. Tri su kriterija za opravdanje moralnih postupaka: 1. One želje koje nisu u suglasnosti s općim željama čovječanstva nisu vrijedne ili moralne želje. Tako se etika približava politici. U posljednjoj fazi svojih etičkih promišljanja on etiku postavlja usporedo s ostalim vrstama znanja, premda s manjim stupnjem egzaktnosti, analogno prirodi samog predmeta. Dok je ranije mislio da etička objektivnost može biti politička, a ne logička i empirijska, on kasnije ide korak dalje i tvrdi da su vrijednosne i moralne propozicije deskriptivne i istinite ili pogrešne. Moralni su sudovi faktički i znanstveni, premda su bazirani na željama. Etička vjerovanja su kroz povijest imala dva vrlo različita izvora: jedan politički i drugi povezan s osobnom religioznošću i moralnim uvjerenjima. U Starom zavjetu oni se pojavljuju odvojeno, jedan kao zakon, a dugi kao proroci. S ovim dualizmom se mora računati, jer bez građanske moralnosti zajednice nestaju, a bez osobne — njihovo održavanje nema vrijednosti. Pri tome Russell odbacuje svaki autoritet u etici, bio to Bog, istina ili savjest, što je sve u sebi kombinirao tradicionalni moral, te drži da se mogu objektivno postaviti temeljne etičke propozicije, kao da su znanstvene. Njegova je teorija bazirana na emocijama, rukovođena znanjem te okrenuta općedruštvenoj suglasnosti. Russell je antitradicionalno i antimetafizički orijentiran, u duhu moderne znanosti, u kojoj traži oslonac, te na osnovi rezultata znanosti, povijesti ljudske misli i ljudskog iskustva, stojeći čvrsto na empirijskom tlu, on zasniva svoje refleksije o čovjeku, razbacane po brojnim djelima. Čovjek je, smatra Russell, dio prirode, a ne nešto što bi prirodi bilo suprotstavljeno. Čovjek je prirodni fenomen. Čovjekovi misaoni i tjelesni pokreti slijede iste zakone koji opisuju kretanje zvijezda i atoma. Kao dio fizičkog svijeta, koji sam po sebi nije zanimljiv, čovjek je kao i ostala materija komponiran od elektrona i protona, te kao i oni podliježe istim zakonima koji vladaju u cijelom svemiru. Sa stajališta svemirske beskrajnosti život je nevažan fenomen; vrlo malo zvijezda imaju planete, vrlo malo planeta može podržavati život. A i na zemlji život pripada samo maloj količini materije blizu zemljine površine; dugo vremena nije bilo života na zemlji i jednom će ga vjerojatno nestati. Stoga se živa materija ne može uzeti kao svrha cijelog stvaranja univerzuma. Ali ne postoji niti neki neutralni arbitar koji bi mogao ocijeniti vrijednost čovjeka u svemiru. Čak ako se i uzme da su ljudi vrhunac stvarateljskog akta, ipak im nešto nedostaje u sjaju. Čovjek je samo jedna vrsta živih bića na ovoj planeti. Mi ne znamo da li na nekom drugom planetu također postoje racionalna bića. Mi malo znamo o svojoj biti. Samo je djelomično poznata povijest čovječanstva, a budućnost ljudskog roda je potpuno neizvjesna. Pretpostavlja se da se čovjek izdvojio iz životinjskog svijeta prije milijun godina. Čovjekovo je postojanje dugo u odnosu na povijesno vrijeme, ali je vrlo kratko u odnosu na geološke epohe. Russell se zalaže za znanstveni pristup ljudskoj prirodi i motivima ponašanja pojedinaca i grupa. On sam ustvrđuje da su kod ljudi primarni oni motivi koji su vezani za održanje: hrana, krov nad glavom, odjeća i razmnožavanje, Ali kada je ovo zadovoljeno, drugi, sekundarni, motivi postaju vrlo jaki: prisvajanje, rivalstvo, zavist i ljubav prema moći. To su, zapravo, najvažniji ljudski motivi, i većina ljudskih aktivnosti može se svesti na te temeljne motive, drži Russell. Pri tome se Russell poziva na istraživanja psihologa, koja su otkrila što je naslijeđeno, a što stečeno u karakteru odraslog čovjeka. Kod novorođenčeta se mogu zamijetiti tri instinkta, pored osnovnoga za hranjenje: novorođenče je zastrašeno kad je bez zaštite, ono je ljuto kad je previše utegnuto i ono je zadovoljno kad ga se miluje. Kao što je shvaćanje razvoja univerzuma u smislu progresivnog ili regresivnog kretanja znanstveno neutemeljeno, tako i pridavanje svemirske važnosti ljudskim nadama i strahovima nije znanstveno opravdano. Strah i nada su počesto ljudske tvorevine, one dolaze iz vremena čovjekovog djetinjstva i boravka u džungli. Za čovjekovo oslobađanje od strahova potrebna je prije svega istina o samom sebi, a ne tradicionalni i nepotrebni mitovi. Ljudski duh, kao i tijelo, ima dvije komponente — nasljednu i stečenu. Dok je za tijelo bitna nasljedna, za duh je važna stečena komponenta. Duh i njegova sposobnost učenja su ono najvažnije po čemu se čovjek razlikuje od životinje. Prema nekim antropolozima razvoj čovjeka i njegovog mozga trajao je oko 500 000 godina, od tada se čovjekova prirodna inteligencija nije bitno promijenila. Najbolji dječak od prije 500 000 godina, koji bi imao sve uvjete za školovanje, uspio bi u učenju kao i njegov suvremeni vršnjak. Russell ističe da je moguće mijenjati ljudsku prirodu i da se ljudska bića mijenjaju brže no životinjske vrste, a civilizirani čovjek brže od neciviliziranog. Prema Russellu, isto kao i prema shvaćanjima francuskih materijalista XVIII. Stoga Russell baš kao i oni zahtjeva promjenu okolnosti putem odgoja ljudi, premda nije jasno — tko će odgajati odgajatelje, kad su i oni produkt sredine koju treba preodgajati. Russell prihvaća da postoje stanovite prirodne predispozicije, različite kod različitih naroda, a koje zajedno s vanjskim uvjetima stvaraju određene karaktere, ali on kategorički odbacuje tvrdnje da se ljudska priroda ne može ni malo promijeniti. Doduše, on priznaje da promjenjivost ljudske prirode ima i svoje granice. Istražujući ljudsku prirodu, odnosno čovjeka kao vrstu među drugim vrstama, Russell je došao do zaključka da su u osnovi svih ljudskih aktivnosti prirodni impulsi pri čemu ne pravi razliku između tih impulsa i instinkta, ostavljajući nas u neizvjesnosti da li je instinkt u osnovi ljudske prirode kao i kod životinja, ili je impuls za ljude ono što je instinkt za životinje, a ne znamo niti da li je impuls ili instinkt onaj posljednji element koji se ne može svesti na nešto još osnovnije ili elementarnije. Ti impulsi su usađivani duboko u ljudsku prirodu, kroz stoljeća čovjekovih odnosa s prirodom, s drugim drugim ljudima i sa samim sobom, i to kroz selekciju. Po svojim impulsima čovjek je kompleksniji od svih drugih životinja. Nije poželjno slabljenje tih impulsa, nego njihovo upravljanje prema životu i rastu, njihova konstruktivnost. U tome mogu ključnu ulogu odigrati odgoj i obrazovanje, kako u djetinjstvu i mladosti, tako i, kasnije, kroz društvene institucije i cjelinu društvenih odnosa. Razum, inače, nije niti može biti uzrokom ljudske aktivnosti, nego samo njen regulator. On nema veze s izborom cilja — izbor cilja određuju impulsi, razum ima presudan značaj u izboru sredstva, puta prema ostvarenju cilja koji se želi postići. Impulsi po sebi, kao i priroda po sebi, etički su neutralni. Ali je na ljudima da na osnovi impulsa učine što mogu od svog života. Pri tome važno je istaći, drži Russell, da se ništa dobro, vrijedno i sretno ne može postići protiv impulsa. Russell se oštro suprotstavlja onim koncepcijama života, naročito religioznim, koje čovjeka određuju kao prije svega duhovno biće, te ignoriraju životne impulse. Premda je po svojoj instinktivno-impulsnoj strukturi čovjek sličan životinjama, ima, drži Russell, i bitnih razlika između čovjeka i životinja. Neke od tih razlika su emocionalne, a neke intelektualne. Jedna od emocionalnih razlika je da su neke ljudske želje, u odnosu na životinjske, u biti bezgranične, nemoguće ih je u potpunosti zadovoljiti. Imaginacija neumorno tjera i iscrpljuje ljudska bića. Ono što je čovjeku potrebno za sreću čovjeku je nemoguće ostvariti, jer su zemaljske mogućnosti ograničene. Ljudi se žele proširiti dokle god im seže mašta, a životinje su zadovoljne s postojanjem i reprodukcijom. Što se čovjekove društvenosti tiče ona nije specifično ljudska osobina. Suradnja i jedinstvo grupe imaju osnovu u instinktu koji nalazimo kod svih društvenih životinja najpotpunije kod mrava i pčela. Ali socijalni život mravi i pčela je mehanički i statičan, dok ljudi, premda nalaze korisnim živjeti u zajednici, imaju uglavnom individualne želje. Otuda teškoće socijalnog života i potreba za stanovitom vlasti u zajednicama. Čovjek, naime, nije potpuno društven, kao što su to pčele i mravi, nego je poludruštvena životinja. Neki su mu impulsi društveni, a neki individualni. Pri tome, prema Russellu, ne može se reći da je samački dio ljudske prirode manje vrijedan od socijalnog. Mistici, pjesnici, umjetnici, znanstvenici — u svom najunutrašnjijem biću su osamljeni. Od svih socijalnih grupa nesumnjivo je instinktivno najjača obitelj. Za potpunu harmoniju u obitelji bio je dovoljan incest-tabu, ali je on za pleme morao biti proširen raznim složenim pravilima egzogamije i dopunom u vidu običaja i moralnih normi. Tu su običaji održali pobjedu nad instinktima. Pri tome jedna plemenska pravila vrijede za članove plemena, a druga za strance izvan konkretne plemenske zajednice, na jednoj strani stoji solidarnost, a na drugoj sumnjičenje, rivalstvo i rat. Sve što je pogrešno u ljudskim odnosima, misli Russell, dolazi otuda što individualistički impulsi pretežu nad grupnim ili obratno. Socijalna kohezija ne može biti efikasna ako nema psihološku dopunu u osjećajima pojedinaca. Socijalna kohezija je djelomično instinktivna, a djelomično razumna. Socijalna kohezija je započela lojalnošću prema krvnoj grupi, ona je bila pojačana strahom od neprijatelja, te je rasla djelomično prirodno, a djelomično namjerno, dok nije dostigla velike sinteze kakve danas poznajemo u vidu nacija. Russell drži da najvišu vrijednost treba tražiti u pojedincu, a ne u kolektivu. Dobro društvo je samo sredstvo za dobar život pojedinaca koji ga čine, a ne nešto što ima vrijednost samo po sebi. Russell smatra slobodu pojedinca glavnim uvjetom ostvarenja dobrog života. U prirodi je čovjeka da stalno bude u konfliktu s nečim. Borba u kojoj je čovjek angažiran je trostruka: 1. Konflikt s prirodom čovjek vodi pomoću znanosti i tehnike. Konflikt s drugim čovjekom vodi se politikom i ratom. Unutrašnji konflikt do sada se vodio putem religije. Konflikt s prirodom Russell smatra u izvjesnom smislu temeljnim, jer je pobjeda u ovom području bitna za održanje i povećanje broja ljudskih bića. Ali, drži Russell, dolazi vrijeme kada čovjek može postati bogatiji putem sporazuma s prijašnjim protivnikom, nego putem konflikta s njim. Zahtjev je modernoga doba da se konflikti umanje i ublaže, kako konflikti čovjeka s čovjekom tako i konflikti čovjeka sa samim sobom konflikti u čovjeku. U unutrašnjoj borbi jedna je strana nazvala drugu grijehom i odlučila je pobijediti je. Russell zagovara rješavanje spomenutih konflikata uspostavljanjem harmonije, sklada. To je tim lakše postići što čovjek bolje poznaje pozadinu konflikata. Nakon što je postalo moguće osigurati dovoljno hrane za sve, nakon što je tehnika omogućila suradnju na širokoj osnovi, konflikti čovjeka s drugim čovjekom postaju anakronizam, treba ih prevladati političkim i ekonomskim ujedinjenjem, takvim kakvo predlažu zagovornici svjetske vlade. Ali, harmonija među ljudima ne može biti dovoljno stabilna, sve dok svaki čovjek ne postigne iskrenu harmoniju sa samim sobom, dok sebe ne prestane promatrati kao neprijatelja koga treba savladati. Konflikti između čovjeka i čovjeka, odnosno između raznih ljudskih grupa, izazvani su ekonomskim interesima, rasnim ili vjerskim razlikama. Cilj rata je — obično — postizanje veće moći i bogatstva. Ali na djelu je i zadovoljstvo primjenjivanja vlasti nad drugima i življenja na račun tuđeg rada. Međutim, prema Russellu, odlučujući podstrek ratu daje impuls koji predstavlja ispunjenje jedne strane ljudske prirode. Ratove je teško suzbiti upravo zato što izviru iz impulsa više nego iz kalkulacije o isplativosti rata. Ona ista vitalna energija koja proizvodi sve što je najbolje, proizvodi i rat te ljubav prema ratu. Taj impuls prema konfliktu s drugim čovjekom, odnosno prema ratu, na djelu je kod velikog broja ljudi. Stoga je rat permanentna društvena institucija svih slobodnih zajednica, i pored činjenice da je najveći broj nacija najviše vremena u stanju mira. Premda ratove proglašavaju vlade, ratovi su rezultati akumuliranih strasti u ljudima. Zato, da bi se rat odbacio kao sredstvo rješavanja konflikata, potrebno je prije svega očistiti ljudska srca od otrova koji vode ratovima: od pretjeranog ponosa i straha, od zavisti, pohlepe, prezira i mržnje. Oni čine rat razložnim. Rat je okružen opsesijom tradicije, svetih knjiga, obrazovanja, mitova o junaštvu itd. Pri tumačenju rata Russel posebno ističe moment straha, duboko usađenog u čovjekovu mentalnu strukturu. Strah je, po Russellovom shvaćanju, praiskonski teror koji čovjek nosi sa sobom iz džungle. On razlikuje strah kao emociju i strah kao racionalno predviđanje opasnosti. Dok je ovaj posljednji realan i kao mjera opreza do izvjesne mjere nužan, strah kao emocija, animalna reakcija i predrasuda je velika prepreka čovjekovom slobodnom razvoju. Iz straha nastaju mržnja i zavist, ali i podređivanje vođama u vrijeme opasnosti. Strah je, pak, duboko prirodna psihološka karakteristika čovjeka. On se manifestira u atmosferi ratne groznice iz koje rat neposredno nastaje, a koja, kao izraz straha, ima duboke korijene u povijesti, sve od divljaštva i barbarstva. Na istoj liniji Russell tumači i rasni antagonizam, kao iracionalno nasljeđe koje potiče od naših animalnih predaka, jer je i njemu korijen u instinktivnom strahu od stranog i nepoznatog, koje se ne može procijeniti, pa stoga izgleda opasno. Upravo taj iracionalni strah, a ne hrabrost, u osnovi su svih progonitelja i tlačitelja npr. Dosadašnja suradnja u društvu bila je gotovo potpuno temeljena na sili; sila je vladala čak i u seksualnim odnosima, jer su zarobljene žene uzimane u konkubinat. Uopće, za podređenost žene muškarcu Russell nalazi razlog u jačim muškarčevim mišicama. Ali, to je više posljedica tendencije da se sva moć koncentrira u rukama države: žene su se emancipirale od muškaraca u onoj mjeri u kojoj su i žene i muškarci postali robovi države. Otakako je nastala država, smatra Russell, čovjek je počeo činiti mnoge grozote, kao što su: rat, ropstvo, podjarmljenost žena, masovno uništavanje protivnika… Svemu tome Russell vidi kao primarne ne društvene uzroke, nego psihološku građu čovjeka, njegovu impulsivnu prirodu. Običan čovjek ne može živjeti sretno bez natjecanja, jer je od njegovog nastanka to bio oblik njegovog života. Ali ta sklonost natjecanju može poprimiti manje štetne oblike u sportu, u znanosti, u umjetnosti… Zanimljivo je da niti odsutnost svih opasnosti ne znači automatski punu sreću za čovjeka, kojemu su, pored elementarne sigurnosti potrebne i — avanture. Stvaraoci utopija i socijalni reformatori, prema Russellu, redovito zaboravljaju da veliki dio ljudske sreće ovisi o aktivnosti, a samo mali ostatak da je sadržan u pasivnom zadovoljstvu. Od nebrojenih čovjekovih želja impulsa glavne su želja za moći i za slavom, smatra Russell. Te dvije želje nisu identične, ali su vrlo srodne. Čak i kad ljudi dostignu priličan stupanj udobnosti, i pojedinci i zajednice teže daljem uvećanju svoje moći, odnosno bogatstva. To, međutim, nipošto nije ekonomski motiv. Moć, baš kao i energija, ima različite oblike: bogatstvo, naoružanje, vlast, utjecaj na javnost… Ipak, ljubav prema moći, premda je jedan od najjačih ljudskih motiva, vrlo je nejednako raspoređena te je ograničena raznim drugim motivima, na primjer: ljubavlju prema zadovoljstvu i lagodnosti, čak i ljubavlju prema suglasnosti. U smislu Adlerove podjele na podređujuće i podređene tipove ljudi, Russell smatra oba tipa nepoželjnima, naročito u njihovim ekstremnim oblicima, te prednost daje trećem tipu, koji odbija i vodstvo i podređenost, ali se takvi ljudi teško uklapaju u društvo, te nalaze slobodu u samoći. Samo, nerijetko oni koji se povlače u samoću nisu iskreno indiferentni prema moći, nego su često nesposobni osvojiti je uobičajenim načinima. Dosadašnji čovjekov konfliktni stav prema prirodi, prema drugom čovjeku i prema samome sebi, mora, prema Russellu, upravo s razloga čovjekova opstanka, iz kojeg se taj stav i razvio, biti zamijenjen sklonošću za suradnjom s prirodom, s drugim čovjekom i sa samim sobom. Russellova koncepcija moći naglašava ulogu impulsa, strasti, emocija, ličnosti, slučaja, forme, stihije i drugoga što je izvan bilo kakve povijesne zakonitosti. Russell je načelno odbacivao postojanje općih zakonitosti u povijesti, uključujući i teorije rasta i propadanja u smislu pretjerane analogije s individualnim životom. Ipak, on primjećuje stanovito cikličko kretanje: rođenje, rast, opadanje i smrt — u imperijama i civilizacijama kao i u slučaju životinja u polju. Stare imperije Egipta i Babilona zbrisala je Perzijska imperija, Perzijanci su bili zbrisani od Makedonaca, Makedonci od Rimljana, Rimljani od Arapa i Teutonaca… Pri tome, nedvojben je stanoviti stalni napredak, posebno u dvije stvari: u unapređenju znanja i u rastu i širenju organizacija, naročito država. Ipak, i znanost i države izvori su kako dobra tako i zla: znanost je učinila ratove destruktivnijima, a velike države — proširenijima. Jedini lijek za sprečavanje rata je stvaranje svjetske države ili superdržave, kadre da rješava međunacionalne sporove bez rata. No za to je, prema Russellu potrebna što veća povezanost ljudi na svim kontinentima te više ljudske solidarnosti. Russel, inače, nalazi da je demokratsko društveno uređenje, premda ne i savršeno i kompletno, ipak najbolje. Analizirajući propagandne, psihološke i edukativne uvjete kroćenja moći on se zalaže za princip objektivnosti informacija te za znanstveni pogled na svijet. O suvremenoj civilizaciji, jednako kao i o dosadašnjoj povijesti, Russell nema visoko mišljenje, a budućnost je neizvjesna. Ipak, Russel misli da bi ljudi poučeni prošlošću, te svjesni suvremenih tendencija mogli izabrati sretniju budućnost. Da li će ljudi izabrati život ili smrt, sreću ili nesreću, ovisi o samim ljudima, drži Russell, a ne ni o kakvoj vanjskoj sili. Tendencije suvremene civilizacije vode kako dobru tako i zlu, strasti nas vode destrukciji, a inteligencija nas upozorava da bismo morali izabrati drugačiji način života, ukoliko želimo opstati. Sasvim je, međutim, neizvjesno, da li će uspjeti pobijediti razum ili će ovaj naš svijet završiti u katastrofi kako je pretpostavljao Albert Einstein. Ukazujući na granice i teškoće znanosti, Russell ipak ne vidi drugi način za zasnivanje istine i drugu osnovu za ljudska vjerovanja. On se svom snagom suprotstavlja pokušajima obezvređivanja znanosti, samo zato što na svom putu nije uspjela naći odgovore na još uvijek mnoga ljudska pitanja. Zalažući se za znanstveni stav u vjerovanju i djelovanju Russell se odlučno suprotstavlja svakom misticizmu. U znanstvenom mišljenju želje nemaju nikakvog udjela, te to olakšava sagledavanje objektivne istine, realnu orijentaciju u djelovanju i ostvarivanju sretnog života. Na žalost, uvođenje toga načina mišljenja napreduje vrlo sporo, jer je ljudima teže temeljiti svoje poglede na objektivnim dokazima nego na subjektivnim željama, odnosno nadama. Znanost kao zadovoljenje intelektualne radoznalosti je vrijednost po sebi, ali ona je i izraz impulsa za moći, kada je primjenjujemo u proizvodnji. Međutim, upravo ta praktična strana i zabrinjava Russella, jer ljudi mogu s znanošću postupiti na različite načine. Ipak, on ne uzdiše za tzv. Russell zagovara znanstveni napredak, ali i ističe da znanstveni napredak sam po sebi nije dovoljan, te da je za stvarni napredak najbitnije napredovanje u mudrosti pri čemu se misli i na intelekt i na emocije. Kako čovjek u svojoj biti nije racionalno biće, vrlo je važno da se odgojem, tj. Moderna tehnika dala je čovjeku nevjerojatno velik osjećaj moći, koji bitno utječe na njegov mentalitet. Moderni je čovjek toliko obuzet moću da se ne pita, kao antički čovjek, što je što, nego što se može od čega napraviti. Tako oslobođena ljubav prema moći potisnula je sve druge impulse, uključujući uživanje u ljepoti ali čak i roditeljsku ljubav. Dok je tradicionalna religija razvijala vjerovanje u čovjekovu ovisnost o Bogu, moderne ideje uzdižu čovjekovu beskrajnu moć. Ako se ljudi u međuvremenu ne promijene nabolje, te ne postanu plemenitiji, ljudski život može postati najgori od mogućih oblika života. Svjetska država u tom slučaju ne bi nimalo pomogla, nego upravo obratno. Vjerovanje da znanost sama po sebi donosi napredak, po Russellu je samo komotna iluzija XIX. Stvarni napredak, u smislu stvarnog poboljšanja života, ovisi u prvom redu od samih ljudi, uvjeren je Russell. Treba, kaže on, mijenjati društvene institucije, odgojem, tj. Russell je energično odbacivao silu nasilje kao sredstvo rješavanja društvenih pitanja, uključujući i ona međunarodna. On vidi izlaz iz začaranog kruga jedino u strpljivom aktivnom prosvjećivanju svih, od običnih ljudi na ulici do najodgovornijih državnika. On se u tom smislu ne oslanja ni na koju posebnu društvenu snagu, jer ona ne bi bila dovoljna garancija da će biti ostvareni principi humanizma i sretnog života na ovoj planeti punoj povijesnih naslaga mržnje, osvete i težnje za dominacijom nad drugima. Moderna znanost i tehnika, odnosno tehnička civilizacija, smatra Russell, nosi sa sobom industrijalizam u ekonomici i povećanu organizaciju u cjelokupnom društvenom životu. Organizacijom društvo postaje jače, ali se umanjuje sloboda pojedinca, širi se sveopća uniformiranost. Nedvojbeno je da se industrijski svijet može održati samo uz još veću organiziranost nego što je danas imamo, ali ona treba biti samo sredstvo za bolji život, nipošto cilj po sebi. Postupci modernoga čovjeka determinirani su ne samo spontanim impulsima, nego i svjesnim ili nesvjesnim ujtecajem grupa kojima pojedinac pripada: kolektiva u kojem radi, sindikata, političke stranke, tiska, radija i televizije, škole, crkve i države — kao najdominantnije organizacije. Moderni je čovjek daleko manje individualan nego srednjovjekovni seljak ili zanatlija. Moderni čovjek sve više postaje rob države i njenog univerzalnog monopola. Država nadzire školu, sredstva masovnog komuniciranja, mladi dobivaju svoje ideale od holivudskih producenata nove religije obožavanja tehnike, bogatstva, moći, uspjeha, natjecanja, rivalstva… Russell odbacuje princip individualne koristi ili zadovoljstva, koristi ili zadovoljstva pojedinca, kao ključni etički princip, inzistirajući na maksimalnoj sreći maksimalnog broja ljudi. On drži da nije moguća sreća pojedinca bez opće sreće. Ali, on je i protivnik neke apstraktne opće sreće, koja ne bi bila ujedno i sreća za pojedince koji čine konkretnu zajednicu. Russellu je jasno da su moderne organizacije sa svojim izvršnim funkcionarima neminovne, ali je nevolja u tome što na njihovo čelo redovito dolaze ljudi vođeni ljubavlju prema moći. Protiv njihove moći pojedinac ne može ništa učiniti. Organizaciji se može suprotstaviti samo druga organizacija. Ali konflikti među organizacijama su vrlo opasni, to više što je veća njihova unutrašnja moć nad članovima. Država koja je iznutra despotska, biće i prema van ratoborna. Zato je važno maksimalno ograničiti kompetencije države u odnosu na pojedinca. Funkcije države su opravdane samo u mjeri pružanja potrebne zaštite prema unutra zakonom i policijom, a prema van — vojskom. U suvremenim prilikama sloboda kao da je u opasnosti da nestane, ali Russell to ne smatra neizbježnim. Treba, po njemu, naći sredinu između željene pune slobode i realno ograničene slobode. U organizaciji u kojoj pojedinci sudjeluju sa živim interesom i u kojoj izvršni organi uživaju povjerenje, stanovito žrtvovanje slobode može biti podnošljivo. Premalo slobode u društvu dovodi društvo u stagnaciju, a previše u kaos. Važno je reći da je zadovoljenje fundamentalnih ljudskih potreba za hranom, pićem, zdravljem, odjećom, domom, seksom i roditeljstvom minimumom slobode, i onaj koji je lišen ma koje od ovih potreba nije slobodan, ma što se drugo uključivalo u pojam slobode. Sloboda se ne može proširivati ukidanjem institucije vlasti, nego njenim ograničavanjem. Želje jednog čovjeka mogu biti potpuno suprotne željama drugog čovjeka, te bi anarhija, u stvari, značila slobodu za jače, a ropstvo za slabije. Sloboda ne znači pravo na vršenje presije nad drugim čovjekom, nego pravo da mislimo i da živimo kako izaberemo, s tim da to ne sprečava druge da čine isto. Princip slobode se svodi na jednostavnu mudrost i izreku: živi i pusti druge da žive! Sve što je više od minimalnih potreba predstavlja komfor, te Russell smatra da je opravdano da se nekoga liši komfora kako bi se osigurale potrebe drugoga. Dakako, pored znanosti nužni su i moral, umjetnost, mudrost, plemenite emocije, pravične i efikasne društvene institucije — sve u službi dobre svrhe i ljudski opravdanog cilja. Jednu od glavnih opasnosti u suvremenom svijetu Russell vidi u povećanju fanatizma. Suprotstavljeni fanatizmi izazivaju mržnju, sprečavaju slobodno istraživanje. Oni su u opoziciji prema znanstvenom napretku, oni progone suprotne poglede i sputavaju intelektualnu slobodu kao jednu od najvećih društvenih vrijednosti. Istina često nije prijatna nositeljima moći, i ako oni budu mogli sprečavati njeno otkrivanje i priopćavanje, uslijedit će novo mračno doba, poput onoga iza briljantnog razdoblja antike. Russell se najozbiljnije boji da bi bijela rasa mogla ponovno poći putem fanatizma kakav su kršćani preuzeli od Židova, vjerujući da je samo jedna religija istinita. Sada se tvrdi da je samo jedna ideologija istinita, ili samo jedan način života dobar, a da su svi drugi loši. U tome leži izvor netolerantnosti i velike opasnosti izbijanja rata. Ljudi su skloni prihvaćati fanatizme, jer im oni daju osjećaje sigurnosti i suradnje u grupi, čiji su članovi udruženi temeljem oduševljenja za jednu stvar. Nasuprot fanatizmu Russel preporuča toleranciju, prije svega toleranciju u pogledima. Ono što stoji na putu ozdravljenja nisu fizičke ili tehničke prepreke, nego zle strasti u ljudima, ljudskim duhovima: sumnja, strah, žudnja za moći, mržnja, netolerantnost…. Lijek je u ljubavi i suosjećanju. Svirepost, zavist, rivalstvo i traganje za iracionalnom sigurnošću dovele su čovječanstvo na rub katastrofe. Novi način života ne može biti uspješan tako dugo dok je to čisto intelektualno uvjerenje. On se mora duboko osjećati, duboko vjerovati, čak i u snu. Nedvojbeno ima stvari koje nije dobro činiti, ali najgori način da ih se izbjegava činiti je dati im etiketu grijeha, te ih tako učiniti neizdrživo atraktivnim. Je li Russell bio socijalist? Premda nije prihvaćao ni jednu etabliranu socijalističku doktrinu, nego je nudio svoj koncept najboljeg uređenja društva, njega se bez sumnje može smatrati socijalistom. Bit njegova socijalizma čine sljedeći stavovi. Profit kao ekonomska kategorija na određenom je stupnju razvoja bio društveno koristan, ali je danas štetan. Budući da kapitalist ne vodi računa o potrebama zajednice, nego o svom profitu, on je neminovno u sukobu s interesima zajednice. Osim toga jagma za profitom vodi iscrpljivajućem natjecanju, nemilosrdnoj konkurenciji i ekonomskom imperijalizmu, što se više jednostavno ne isplati. Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je moguće s malo rada postići pristojan komfor. Russell drži da su četiri sata rada i potrebna i dovoljna za svakog zdravog čovjeka, i kad bi svi radili toliko, za sve bi bilo dovoljno dokolice. Na žalost u kapitalizmu i radnik i kapitalist žele duži radni dan, prvi da bi imao veću nadnicu, a drugi da bi imao veći profit, pri čemu nezaposleni ostaju praznih ruku. Je li to mudro? Što se tiče etike prema kojoj je radišnost vrlina, Russell je vidi kao etiku vladajućih za siromašne, robove, kmetove itd. Za civilizaciju je esencijalna dokolica, a ne rad. Bez stanovite dokolice čovjek je lišen najljepših stvari u životu. Stalni strah od nezaposlenosti i neuspjeha u poslu, karakterističan za kapitalistički poredak, jedan je od uzročnika duševnih bolesti, a želja za bogatstvom je često samo izraz želje za nedostajućom sigurnošću. Stalna nesigurnost uzrokuje mnogo nesreće u svijetu. Raditi bi trebali svi koji su za rad sposobni, a nagrada bi trebala biti prema voljnosti za rad. Sustav odgoja i obrazovanja u kapitalističkom društvu je nepravedan i štetan. Kvalitetno obrazovanje imaju samo djeca bogatih, a talenti djece siromašnih propadaju. Russel drži da bi država trebala preuzeti na sebe troškove izdržavanja djece, te omogućiti udanim ženama rad izvan obitelji. Žene trebaju biti potpuno oslobođene ovisnosti o muževima. Umjetnici su u kapitalističkom svijetu poniženi jer rade za imućne pokrovitelje, koji su vrlo često neobrazovani. U modernom društvu širi se broj javnih ustanova i javnih službi, te je nad njima neophodna javna kontrola. Russell smatra da internacionalističko socijalističko društveno uređenje smanjuje vjerojatnost ratova, koji vrlo često imaju ekonomske motive. U kapitalističkom se društvu sve stvari mjere prema njihovoj uporabi, a trebalo bi ih mjeriti prema njihovoj pravoj vrijednosti. Russell, dakle, doista preporučuje socijalizam kao najadekvatnije rješenje. Pri tome on ga ne povezuje s ovom ili onom društvenom snagom, nego ga preporuča svim klasama i svim pojedincima, odgovornim državnicima i običnim ljudima na ulici. Socijalizam koji Russell predlaže svojevrsni je kozmopolitski humanizam. Russell je pristalica socijalizma u razvijenim zemljama, koji bi se ostvario mirnim putem, uvjeravanjem i postupno. On osjeća simpatije za anarhizam, ali vidi ga samo kao ideal kojemu treba aproksimativno težiti, jer — kad bi se i ostvario — on bi se raspao za nekoliko godina. Russell ne prihvaća marksistički socijalizam jer u njemu ima preveliku ulogu moć države. On je pristalica tzv. Taj socijalizam nije za ukidanje države, ali je za njeno konzekventno smanjivanje. Tvornice bi, prema tom modelu, bile slobodne odlučivati o vlastitoj produkciji. Vlasnik je država, ali upravljaju gilde plaćajući državi rentu. Svaka gilda samostalno odlučuje o raspodjeli zarade, prema samostalno utvrđenim principima nagrađivanja. Gilda je proizvođač, a država je potrošač. Parlament predstavlja potrošače na geografskom principu, a gildski kongres proizvođače na industrijskom principu. Iznad njih je zajednički tribunal i proizvođača i potrošača, koji odlučuje o spornim pitanjima, utvrđuje cijene i poreze, on ima autoritet i vlast. Russell smatra da bi jedan minimalni dio prihoda morao biti osiguran za sve, bilo da rade ili ne, a prihod preko tog minimuma išao bi onima koji su voljni angažirati se na poslu koji zajednica smatra korisnim. Kvalificiraniji ne bi trebali biti bolje plaćeni, jer je njihov posao zanimljiviji i privlačniji. Pravednije je bolje nagraditi one koji su voljni raditi manje prijatne poslove. Russell zagovara omogućavanje samouprave svagdje gdje je to moguće. Socijalizam koji je bio na djelu u XX. Russell drži da su boljševici htjeli posao od nekoliko desetljeća i djelo generacija sažeti u nekoliko godina. Russell ne prihvaća Marksovu filozofiju i ekonomsku teoriju, odbacuje diktaturu proletarijata kao nedemokratsku, umjesto klasnog rata preporuča socijalističku promidžbu, a komunizam vidi kao svojevrsni fašizam, koji ograničava slobodu, paralizira napredak, njeguje mržnju itd. Ipak, Russell nalazi da i kod Marksa ima važnih istina. Osnovni preduvjeti za stvaranje boljeg svijeta i života po Russellu su: 1. Russell je duboko uvjeren da sve to treba i da je sve to moguće ostvariti u praksi borbe za bolji svijet, a jednom stvoreni bolji društveni uvjeti stvorili bi i nove karaktere ljudi, drugačije od današnjih. Čovjek, prema Russellu, ne može ograničiti svoj pogled na vlastiti život, pa ni na samo svoju vlastitu zemlju, ili svoje vlastito doba, a da ne postane sterilan. Mi nismo samo pojedinci, mi smo i članovi vrste. Zato on procjenjuje narode i razdoblja ne samo po svakodnevnoj sreći njihovih pojedinačnih pripadnika, nego i po njihovom ukupnom doprinosu civilizaciji kao ukupnosti svih onih mentalnih vrijednosti koje dijele čovjeka od majmuna, a civiliziranog čovjeka od divljaka. Russell je veliki protivnik religija uopće, a posebno religijskih moralnih dogmi.

Kako muvati devojke preko interneta? Badoo encounters strategija
TVil je prestao da izlazi baš u trenutku kada se u većem delu engleskog govomog podmčja probudilo zanimanje za luksuzna reizdanja stripova. Social se suprotstavio apsolutizmu i autoritarizmu u etici, te je ovakava teorija smatrana psihološkom osnovom demokratske teorije slobode. U prvom planu filma jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju, počev od prvih kadrova filma. Nouac je zapravo merna jedinica ljudskog poniženja. Uvređila je one koji su verovali da su autorska prava autorski pogrešna. Erik Vilems je bio bogat.